Koliki vam je Veliki Miško?

- A, be, Sanija, el si čula, javili na televizor da otvoren novi kuridor!
- A šo be mi to pričaš?
- Če ga vikaju Veliki Miško!
- Pa šta to ima veze s nas, Cigani?
- Ma, če zatvore Ibarsku magistralu, pa di če radu Baki Burduš i Sanela Ajfon?

Grandomanske tarabuke i medijsko dobošarenje povodom otvaranja novog „kuridora“, nije mimoišlo ni Cigan-malu.  Kuknjava ondašnje radne snage (zaposlene na poslovima i radnim zadacima uveseljavanja šofera) nikako ne može da poništi činjenicu da je postignut veliki uspeh. OK, roba je kineska, ali ovo je, bate, Srbija! Ljigavo povezivanje sa O-bre-novcima može samo da obraduje svako normalno čeljade koje ima crveni pasoš sa dvoličnim orlom na koricama. Ali...

Ali, na žalost ima i zlobnika! Mada se koridoru u zube ne gleda (nego u one pukotine u predelu nogu ili guma), podosta onih zatrovanih strano-plaćeničkim medijima digli su dževu oko nekih perifernih stvari. Te „kad je to Miloš Obrenović nosio titulu – Veliki“, te što na tabli piše „hajvej“ a ne „frivej“, te što „Milos“ a ne „Miloš“... U tom torokanju koje trese niti na društvenim mrežama (za pecanje površnosti) niko ne postavlja jedno neuporedivo značajnije pitanje:

Kako smo došli u situaciju da ono što je u svakoj zemlji normalno – izgradnja puteva, železnica, bolnica... – postaje zasluga jednog jedinog čoveka? Kako se, aman, u nekakvoj Irskoj, Portugaliji, Južnoj Africi ili Novom Zelandu otvaraju fabrike i grade putevi? Pa oni nemaju ni Vučića ni SNS! Ili smo, da parafraziram anonimnog genijalca sa društvenih mreža, dospeli u fazu da treba da aplaudiramo bankomatu kada nam izbaci novac? Izgleda da jesmo.

Za razliku od puteva, pruga ili fabrika, izgradnja kulta ličnosti je ovde neuporedivo ozbiljniji posao. On se ne poverava stranim kompanijama i rade ga samo provereni i podobni. Eventualne pukotine na koridoru E-763 mogu da se zakrpe sa nešto asfalta, par kamiona i valjaka, a pukotine na piramidi apsolutne vlasti ne podležu reklamaciji. Zato se kult ličnosti i ne pravi od habajuće podloge nego od materijala kojim je Enver Hodža pravio bunkere a Staljin i Hitler tenkove.  Ne, nije u pitanju beton i čelik, nego nešto još bolje i efikasnije  –  medijski mrak!  Ali, naravno, prošaran ponekom trunkom blistave prošlosti.

To je ujedno i glavni razlog zašto je pomenuti koridor, umesto onih glupih slova i brojki, dobio naziv „Miloš Veliki“.  Jer identifikacija našeg  Apsolutnog Vladara sa pomenutim apslolutistom je jedno od opštih mesta u njegovim javnim meditacijama o sopstvenom mestu u istoriji Srbije.

Objektivno, sličnost postoji. Za razliku od Miloševića čija je apsolutna vlast bila bazirana na ispraznom kurčenju, uzgajanju mitova o nepobedivosti i brkanju prstiju u oči velesilama, Vučićeva „ozbiljna i odgovorna politika“ polazi (barem deklarativno) od realnog sagledavanja mesta Srbije u svetu. S tim što je kolektivna gradnomanija zamenjena individualnom. Da, mi smo mala zemlja. Zato vožd ili knjaz mora da nam bude veliki.

Pa da bacimo pogled na neke istorijske činjenice:

- Nepismeni Miloš je celivanjem papuča velesila (a ne džebanom i jataganima) oslobodio Srbiju.

- Slom Turske i oslobođenje Srbije ipak nije prošlo bez krvi.Krv je prolivana, ali to je bila krv kozaka i engleskih kolonijalnih trupa u ratovima ondašnjih prestola.

- Pri tom je turski jaram na vratu naroda zamenio svojim poslušničkim aparatom. Broj buna koje su protiv njega podizane najbolje govori o tome.

Dakle, sličnost postoji. Jedino što su danas Ustavobranitelji slabašna grupa razjedinjene opozicije. I što je osnivaču dinastije titulu „Veliki“ posmrtno pripisao poslednji naslednik a ne gomila ljigavih sledbenika.

Zato, pravde radi, bacimo još malo svetla na još neke istorijske činjenice:

- „Ozbiljna, mudra i odgovorna politika“ bila bi još mudrija da je vođena pre više decenija. Bili bismo siromašniji za osiromašeni uranijum i bogatiji onoliko koliko su to zemlje koje su izašle iz socijalizma bez ratova. Uzmimo Sloveniju i Češku kao karakterističan primer.

- Realnu ekonomiju pokušavali su da vode i Ante Marković i Zoran Đinđić. „Patriotske snage“ (a Vučić je tada bio jedan od stubova) smatrale su to izdajom nacionalnih interesa.

Dakle, svi ti koridori, fabrike, bolnice... podignuti su u raznim Estonijama pre mnogo, mnogo godina.  Veličanstveni uspesi su samo kod nas toliko veliki, kod drugih su deo normalnog razvoja. Kod nas su drastično uočljiviji jer su podignuti na ratnim zgarištima, a da se buldožeri nisu bavili kopanjem masovnih grobnica asfalt bi mnogo ranije spajao delove zemlje natopljene mržnjom. Zato, za kraj, oslušnimo još jednom Saniju i njenog dilbera:

- A el si čuo da če otvaraju i kuridor na Karadžordža?

- Kuku, lele… Pa posle Velikog Miška če dobijemo i Velikog Kara-džoku!

- Au…

Dakle, posle sjajne prošlosti, veličanstvena budućnost je, garant, pred nama. Nabrekla i spremna da prodre u biračko telo i usreći narod. Na nama je da li ćemo da joj to dozvolimo ili da to stopiramo. Jer simbolika je prosta: palac za lajkovanje istovremeno je i palac za autostopiranje. Koridori su spremni, pitanje je samo da li želimo da putujemo u 19. vek, Severnu Koreju ili Erdoganiju…