Manevri pred novu kosovsku bitku

Za razliku od onog čuvenog - epskog boja, koji se desio pre nešto više od šest vekova, a koji je u odnosu na značaj i srazmeru bio u rangu sa najvećim ratovima na svetu tog doba, ovo novo očekivano i predvidljivo isukivanje mačeva, biće u pravom smislu te reči - bitka, neko će reći i "borbuljak", ograničenog inteziteta i trajanja - u kojem je s obzirom na odnos snaga dve zaraćene strane i aktuelni trenutak međunarodne političke scene, lako predvideti epilog: Srbi će potisnuti Albance sa severa Kosova i Metohije... Sever će u formalno-pravnom i administrativnom smislu, na neki način poput okruga biti pridodat centralnoj Srbiji, a Albancima ostaje jug, se većim stepenom "de facto" nezavisnosti u odnosu na onu koju imaju sad. Naravno, sve će dobiti i svoj "de jure" obrazac, odnosno neku vrstu mirovnog sporazuma, vrlo sličnog "Dejtonu", pod pokroviteljstvom Zapada - delom i Rusije, kojim Srbija neće priznati tzv. Kosovo, ali će preuzeti obavezu da Prištini više ne stoji na put njenog članstva u međunarodne organizacije, pre svega u Nato, ali i za bližu integraciju sa Albanijom - koja se doduše, ruku na srce i ovako dešava, mimo volje Srbije, ali i mimo rezolucije 1244. S druge strane, Priština će tim verovatnim budućim mirovnim sporazumom, prihvatiti gubitak severa Kosmeta, koji će i dalje - formalno, pre svega u svojoj javnosti, tretirati kao okupirani deo teritorije tzv. Kosova, ali će od njega suštinski odustati. Takođe, za očekivati je da se Albanci obavežu, na poštovanje prava srpske manjine na jugu - kao i na poštovanje vlasničkim prava SPC, definisanih verovatno u okviru neke autonomije koja će se odnositi na svetinje SPC, ali će gotovo sigurno te dve preuzete obaveze, pogotovo drugu, Albanski faktor, vrlo brzo krenuti da krši - i to pod agendom stvaranja nekakve "Kosovske pravoslavne crkve", što će biti povod za buduća trvenja na relaciji Priština-Beograd.

Predviđeno nije deo "poja ptice zlosutnice", a još manje udaranje u ratničke bubnjeve, naprotiv! Proizilazi iz pokušaja da se na objektivan način sagleda čitav problem, odnosno da se odgovori na pitanje: U kom bi pravcu cela stvar mogla da ide. Na nesreću, predviđeno nije moguće izbeći. Na sreću: trajaće kratko, bez velikih ljudskih i materijalnih žrtava!

MEĐUNARODNA ZAJEDNICA?

Pitanje koje je neizbežno kada se pomene ova tema na ovaj način je: Da li će međunarodna zajednica, pogotovo njen zapadni deo - odnosno iznad svih Amerika, dozvoliti ovakav rasplet situacije? Odgovor: Hoće - još kako hoće!

Inače u Srbiji, postoji jedna dnevo politička mantra - floskula, pa i pogrda: "živiš u 90-im godinama", koja se najčešće kao etiketa lepi na leđa "desnom" i tradicionalnijem delu Srbije, a zapravo jedini stanovnici 90-ih su srpski liberali i pobornici Evro-atlantizma. Nova realnost kaže: Amerika i EU nisu ono što su bile do pre 10 ili 20 godina! Sile - da. Moćne - da. Glavni međunarodni faktor - da. Ipak, da li su i dalje "sve i sja" na globalnoj političkoj sceni - ne! I to veliko ne!

Koliko god neki bili protivni ovoj činjenici, jasno je da Amerika i EU, u ovom momentu imaju veće i preče probleme od spora Srba i Albanaca, pogotovo ako se uzme u obzir da je očuvanje teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine, za Zapad, mnogo veći interes na Balkanu od toga da li će Priština kontrolisati četiri opštine na severu Kosmeta ili neće. Da li to znači da će Amerika veštački izazvati sukob? Vidite - ne. Nema potrebe da se veštački izaziva sukob... On je već tu. Potrebno je samo dozvoliti da se sukob koji lebdi i tinja u vazduhu - jednostavno dogodi. Amerika će naravno preuzeti ulogu mediatora, pa i neke vrste "nadzornog organa puškaranja" i neće dozvoliti da se dese određene stvari... Pre svega da sukob zahvati civile. Jer eventualni masakr nad civilima na teritoriji koju Amerika kontroliše - samoj Americi nije potreban. Zatim da sukob dobije širi geografski opseg i duži interval trajanja... Odnosno: sve mora da se dešava na Kosmetu, pogotovo na užem delu severa pokrajine, u relativno kratkom vremenskom periodu - ograničenom na par nedelja ili najviše par meseci. I još nešto jako bitno! Amerika neće dozvoliti da Srbija osokoljena izvesnim uspehom u sukobu oko severa Kosmeta - sebi trasira put ka Prizrenu ili ka Balja Luci. Kada je Banja Luka u pitanju - bar ne u ovom trenutku. Kada je u pitanju Prizren ili uopšte jug Kosmeta - ne ni u jednom trenutku. Zapravo poslednje navedeno je i ključ dileme: Da li će se Amerika direktno uključiti u sukob? Kao što je već rečeno - neće. Amerika će držati svoju poziciju kontrolora. Elem, Ameri će verovatno dozvoliti pojedinim Nato zemljamo da indirektno podrže Albance - pre svega da ih snabdevaju pešadijskim naoružanjem i lako prenosivim sistemima PVO, ali će u suštini zadržati pasivnu poziciju bez fizičkog mešanja - pre svega jer bi to otvorilo prostor za fizičko, odnosno vojno mešanje Rusije - koja sigurno ne bi ostala nema  kao 99. godine. Americi bi svakako odgovarao poraz Srbije u tom sukobu - no, dovoljno su svesni da znaju da se to neće desiti - a da je ono što će Srbija dobiti u tom kratkotrajnom ratu, bez obzira na sve, ipak, nešto što Amerika može da prihvati i proguta. Prosto rečeno: Amerika će dozvoliti dvema stranama da se pobiju, a sama će posle nekog vremena nametnuti "moranje" potpisivanja pravno obavezujućeg mirovnog sporazuma - koji će konačno staviti "ad acta" rezoluciju 1244 - i koji će bar na duže vreme zacementirati pozicije na Zapadnom Balkanu - što je Americi, ali i Evropi, u ovom trenutku suštinski najveći interes. Jedino "rast apetita" Srbije, može da natera Ameriku, da se uslovno rečeno "lati kubure" i da se direktno uključi u sukob - u tom slučaju, bez dileme, na štetu Srbije.

Naravno, nemoguće je posmatrati ovu situaciju, a ne gledati njen obavezan eho efekat na regionalne države, pre svega na Makedoniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Da se za ovu priliku zadržimo na Bosni. Šta god neko mislio o ovoj zemlji, sa kakvim god sentimentom prilazio njoj, bez obzira kako ko gledao na Srebrenicu, Dobrovoljačku ulicu, opsadu Sarajeva - na Sarajevo i Banja Luku uopšte, jasno je da se u državotvornom smislu radi o veštačkom konstruktu koji na duže staze ne može da opstane. Ovde je potpuno nebitan "sud" bilo koga o dešavanjima 90-ih godina; takođe, potpuno je irelevantna istorijska pojava svakako autentične srednjovekovne Bosne... Radi se o dešavanjima u poslednja dva veka, i o suštinskom stanju u kojem se ta država danas nalazi. Raspadom Jugoslavije, raspala se i iluzija o zajedničkom životu tri velika jugoslovenska naroda: Srba, Hrvata i Bošnjaka. Ono što nije uspelo na nivou velike države od gotovo 25 miliona stanovnika - sigurno neće uspeti ni na nivou male Bosne, pogotovo ne posle krvavog građanskog rata, i to u vremenu nikad većeg animoziteta koji vlada između njenih naroda. Bosna se danas održava u životu, iključivo zbog volje i sponzorstva zapadnih sila. Dokle će im to biti u interesu - ili dokle će biti u mogućnosti da budu "veštačka plaća" već mrtvom organizmu, ostaje da se vidi. Problem pri sagledavanju situacije u Bosni i Hercegovini je taj što mnogi svoj pogled na tu državu, baziraju na osnovu svog mišljenja o besmislenom jugoslovenskom ratu, odnosno prema ličnom sudu o tome: ko je kriv - ko je počeo rat - da li je bilo genocida ili nije - da li je Hag sud pravde ili delilac nepravde, i tome slično... Već rečeno: To je potpuno nebitno i irelevantno, kao što je i irelevantno potezanje zaostavštine srednjovekovne Bosne na koju sve tri strane polažu pravo. Bitna je suština i faktičko stanje stvari na terenu koje kaže: u Bosni žive tri konstitutivna naroda - da je to nefunkcionalna država - da od tri elementa njen opstanak istinski želi samo jedan - i da se sve to dešava u dobu u kojem je referendum makar i onaj sa secesionističkim ciljem sve legitimniji alat; takođe, u dobu u kojem je broj država na svetskom nivou u porastu, a ne u opadanju.

Republika Srpska u današnjoj BiH, ima sličnu poziciju koju je Vojvodina do 1918. imala u Austrougarskoj. To je u potpunosti zaokružen i definisan entitet koji će pre ili kasnije, prirodnom inercijom krenuti ka svojoj matici, odnosno u neku vrstu prisajedinjenja ili ujedinjenja sa Srbijom. Stvar je u tome, što je za takvu vrstu promena državnih granica na Balkanu, potrebno veće tektonsko pomeranje prilika na globalnom nivou - veći svetski politički zemljotres, što ni u tragu nije predviđeni sukob na severu Kosmeta. Zato srpski faktor mora da bude oprezan sa ambicijama - pogotovo nakon verovatnog uspeha u predviđenom kosovskom sukobu. S druge strane, nije nemoguće, da Sarajevo, svesno realne budućnosti Bosne i Hercegovine pri sadašnjoj konstalaciji stvari - eventualni neuspeh Srba na severu Kosmeta, iskoristi za pokretanje političke ali i vojne ofanzive na Republiku Srpsku, što i te kako može ugroziti njen opstanak, odnosno, što iz ugla Sarajeva, jedino može promeniti sadašnje po Bošnjake nepovoljno "de facto" stanje. Ukratko, kao sublime ovog dela priče: brza i uspešna akcija Srbije na severu Kosmeta, kada za to dođe vreme i kada Albanci prvi zapucaju - a zapucaće, gotovo izvesno čuva Republiku Srpsku od nestajanja ili realnije od drastičnog smanjenja ovlašćenja i drži je oročenu na još par godina ili par decenija unutar ovakve Bosne i Hercegovine.

No, da se vratimo na zapadni svet i pre svega na Ameriku i na izneto predviđanje - da će Amerika želeti "mini rat" oko Mitrovice i da će se u istom "mahom" držati pasivne pozicije, kako bi se podrobnije objasnilo ono ključno: Zašto?

1. Apostrofirano je da Amerika i EU nemaju snagu i politički uticaj koji su imali do skoro. Amerika je 80-ih i 90-ih bila na vrhuncu i u zenitu svoje imperijalne moći - što isto važi i za EU i Nato - i ovaj konglomerat predvođen Vašingtonom je tada mogao da svetskoj političkoj sceni pristupa iz prizme svojih maksimalističkih ciljeva. Danas su stvari bitno drugačije. Jačanje Rusije, enormno jačanje Kine; sve značajnija uloga koju imaju Indija, Brazil i neke druge države koje tradicionalno nisu naklonjene zapadnom svetu - i sve to u kontekstu novonastalih previranja oko Indopacifika, Bliskog istoka, i energetske krize i "bega iz Avganistana" - jasno sugerišu da Balkan nije na listi prioriteta. Naravno, Amerika neće dozvoliti da propadne njena investicija na Kosovu. Za njih će Kosovo - ili tzv. Kosovo ostati nezavisna država, s tim što će pristati na rekonstrukciju granica istog - makar i na štetu Albanaca, ako to znači dugoročno rešenje spora i rešenje "pat" pozicije koja Americi u ovom trenutku njenog stanja žurbe najmanje odgovara. Amerika hoće završenu priču oko Kosmeta - a ona to nije, iako je skoro 100 država priznalo nezavisnost južne srpske pokrajine. Reći da tzv. Kosovo nije steklo elemente državnosti bilo bi pogrešno. Ipak, reći da je ta nezavisnost potpuna i da je u skladu sa davno projektovanima Američko-albanskim ciljevima je takođe pogrešno.

Amerika je pragmatična: Ako Srbija do sada nije priznala nezavisnost južne pokrajine. Ako to nije uradila 2008. ili koju godinu kasnije - verovatno neće uraditi ni sad. Ucenjivačka pozicija slabi - Albanci su sve manje pouzdani partner - u sve većem broju napuštaju Kosmet; tzv. demokratizacija, tzv. Kosova, ne ide tempom kojim je to planirano - i iz ugla Amerike, stvar mora da se reši. Americi je potrebna teritorija, potrebna joj je baza,  ali ne i "državno nedonošče" koje će stalno finansirati. Oni nužno Albance, ne moraju da huškaju na Srbe. Dovoljno je samo da podignu rampu i Albanci će uraditi ono što istinski (a i iskonski) žele da urade - a Srbija će odgovoriti. Mora da odgovori! Računica je jasna: vojno daleko nadmoćnija Srbija će u situaciji 1 na 1, lako odneti pobedu.

2. Rezolucija 1244 po želji Amerike treba da ode u istoriju. No, iako je pomenuta rezolucija više puta gažena i obesmišljena, Amerika je neće tek tako pogaziti do kraja. U situaciji u kojoj nema apsolutnu svetsku nadmoć, Americi je potrebna "institucija međunarodne rezolucije", pre svega zbog nekih budućih aktivnosti daleko od Balkana, ali konkretno, rezoluciju 1244, smatra bajatom i prevaziđenom. Na kraju krajeva i Vašington i Brisel uporno insistiraju na potpisivanju novog pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine. Nemojte imati dilemu, da će Amerika i EU, taj verovatni budući mirovni sporazum nakon kratkotrajnog sukoba - reklamirati kao pobedu svoje diplomatije, koja je eto, zaraćenim stranama - u momentu u kojem je pretila veća eskalacija, donela mir, odnosno da je ključno posredovala postizanju mira. Naravno, to će predstaviti kao "trajni mir".

3. Rusija!? Možda i ključan razlog! Amerika ne može da sputa ekspanziju Kine koja je isključivo ekonomskog karaktera. Ako Amerika "udari" Kinu, udariće je pre svega na Tajvanu i u kineskim vodama. S druge strane, Amerika može da ograniči ili skroz skrajne uticaj Rusije, koji je ako izuzmemo energente, pre svega - suvo političkog karaktera. Rusija nema "svoj Nato", i nema značajnije globalno ekonomsko prisustvo. Percepcija Vašingtona - i to pazite - potencijalno racionalna percepcija je: da su Srbi mnogo više rusofili iz nužde nego iz ljubavi. Srbija je okrenuta Rusiji zbog "ruskog veta" i ruske vojne snage koja je garant određenim srpskim interesima. Srbija je u očima Amerike, što Vašington i ne krije - glavna zemlja na Zapadnom Balkanu - i ako ta zemlja delom bude zadovoljena - što teritorijalno, što vojnom pobedom protiv Albanaca - i ako se nakon toga ne oseća ugroženom, ona sama će suzbiti prostor za ruski uticaj, odnosno rusku političku i vojnu podršku, jer ruske ekonomije ovde gotovo i da nema. Istorijski gledano izdvajaju se dve činjenice. Prva: Srbija je tučena samo kada je Rusija bila slaba i dezorjentisana. Druga: Kada Zapad nije tukao Srbiju, ona se sama udaljavala od Rusije i približavala Zapadu. Prosto: Srbi u Moskvu (ranije u Peterburg) nisu išli ni po novac, ni po investicije ili radna mesta, ni po tehnološka dostignuća, nego po puške. Tako bar Ameri misle?!

Naravno, sve izneto u tekstu je proizvod pretpostavke i lične analize. Za jednu, dve ili najviše tri godine, možda ne bi bilo zgoreg ponovo pročitati ovaj tekst. Narodski rečeno: Živi bili pa videli. Dobra stvar u celoj priči je ta, što će za razliku od nekih ranijih balkanskih klanica, nakon ovog "predviđenog mini rata", mnogi ostati živi i nakon što sve vide.