Moje belo nije tako belo

Kažu da jedna slika govori kao hiljadu reči. Nedavno objavljena bela naslovna stranica NIN-a govori neuporedivo više. Uklanjanje slike na kojoj je (zbog položaja foto-reportera) puška na štandu u „Krušiku“ uperena u predsednika, plus prateće obrazloženje vlasnika našeg najpoznatijeg nedeljnika, govori o trenutnom stanju medija u Srbiji više od bilo kakvog izveštaja BIRNa, REMa ili neke belosvetske komisije o ljudskim pravima. Pa da bacimo pogled na to šta nam se desilo pre neki dan...

Istraživačko novinarstvo, ta nežna biljka iznikla na tlu trenutno pogodnom samo za uzgoj tabloidnog korova, ima samo nekoliko krhkih stabljika. Danas, N1, NIN...  U šumi raznih Kurformera, objavljivanje afera o tome kako pojedinci bliski vlasti dobijaju titule, marže i privilegije  u ovdašnjoj vazelinokratiji se doživljava kao napad na državu. Sistem u kome je lik Velikog Vođe (is)turen u izlog poslušničkih medija (da bi se u para-državnom podrumu pravile pare) nije bio vidljiv sve dok malobrojni novinari nisu zarozali Potemkinov tapet šarenih laža priheftan na ružnu fasadu naše stvarnosti.

Zaboga, da li pripadnici vlasti (kojima je crkveno ordenje preletačka krila pretvorilo u anđeoske) mogu uopšte da budu grešni? U crno-belom svetu zvaničnih medija sama pomisao na to je neoprostiva jeres! Jer svako ko je bar desetak puta čuo Sarapu (ili Hepičića) zna da je: žuti Đilas lopov, crni Boškić fašista, nafrakana Tepićka lažljiva kurveštija, a Krušički Nanogičar paro-ljubivi mamofiličarski bugarski plaćenik. U belu odoru bezgrešnosti obučeni su samo pripadnici vrha vlasti i, eventualno, po neki Jutka. U omekšivaču pink-boje koji se diluje putem vlastocelivačkih medija svaki prljavi veš aktuelne vlasti postaje blistavo beo, a članska karta partije u vlasti postaje oproštajnica svih grehova - voljnijih i nevoljnijih.

Cakasta fotka, u kojoj se predsednik našao ispred cevi snajperskog eksponata,  jasno i glasno poručuje svakom objektivnom posmatraču samo jedno: „Afera Krušik“ predstavlja opasan rafal u idiličnu predstavu o bezgrešnoj vlasti. Međutim, „metod bukvalizacije“ koju je vlast, do sada višestruko koristila, opet je potegnut. Umesto portabl vešala (pogodnih za genocid nad Hobitima i patuljcima), opasne motorke (koja seče bez struje), par zapaljenih listova medijski raspaljenih u  Hitlerove lomače, ovoga puta je isukan snajper sećanja na atentat iz 2003.

Atentat na Đinđića? Alo (Kurir, Informer...), bre! Pa zar nisu upravo sadašnji istaknuti članovi vladajuće partije tada skakutali od sreće i zapišavali Điniđićev taze iskopani grob? Šiljili glogove kočeve za srce izbušeno Zvekijevim metkom? Prizivali i najavljivali atentat? U ondašnjoj štampi, međutim, nije bilo nikakvih fotografija, karikatura, nikakvih snajpera... Tajne službe ne bi nosile taj naziv kada bi dozvoljavale svojim saradnicima, aktivistima (ili proizvodima?) da im objavljuju planove. U šahovskoj partiji tajne službe protiv sopstvenog naroda „Laufer“ je najjača figura. (Za neupućene –  pogledati sabrana dela vojvode od Karlobaga...)

Možda bi ovaj čas prizivanja uspomene na Đinćića bila fina prilika i da se podsetimo da je pomenuti atentat bio u stvari – oružana pljačka...? Jer patriotsko torokanje o strano-plaćeničkom, nemačkom agentu završilo se tako što su iz džepova pokojnika povađene: evropske vrednosti, realna ekonomija, međunarodna saradnja… Sve ono što se danas proglašava velikim uspehom sadašnje vlasti, bilo je nekada tuđa ideologija. Ružna, plavo-žuta, anti-srpska, koja je – gle čuda! – posle umakanja, zapiranja i centrifugiranja u mašineriji za pranje javnog mnenja postala više nego prihvatljiva. Sredstvo za izbeljivanje sećanja koje je pri tom (baš, baš) roljnuto, imalo je mnogo jače dejstvo od  reklamiranog. Rezultiralo je  belom naslovnom stranicom NIN-a.

Dakle, atentat je uspeštno izveden! U njemu nije stradao Veliki Vođa sa sporne slike,  nego  nešto mnogo veće: Sloboda Reči, Pravo Kritike, Istraživačko Novinarstvo… Adrese i telefoni pobijenih ne mogu se naći na belim stranama PTT imenika nego upravo na beloj naslovnoj stranici NIN-a. Avet autocenzure puštena je iz čarobne ambalaže izbeljivača i širi se dalje.  U ime oca i sina koji pljačkaju svoju državu, u ime diploma koje se štancuju kao partijski flajeri, hektara  gde krimosi i vlast ortački  crnu konoplju predu,  belilo se širi. Širi poput straha i diluje poput belog praha. A drogiranom narodu koji belo gleda u bele stranice  – crno se piše! Možda je krajnje vreme za jednu kolektivnu terapiju?