„Nevolja“ u Srbiji, Srbija u nevolji

Ova 2. nedelja u Februaru biće zapamćena po 2 izuzetna događaja: utemeljenje nove atletske discipline bacanje kokošaka u dalj, i ukidanje lovostaja i otvaranje lovne sezone na visoku mafijašku divljač. Dobro, de, znam…! Ono sa kokoškama nije atletska disciplina već pre streljaštvo, mada, lako može da se svrsta i u borilačke sportove. U političkoj areni Srbije i do sada je letelo perje, jedino je sada po prvi put poletelo zajedno sa živinom. A to što sirota Marinika cvili po opozicionim medijima kao da je bio u pitanju pokušaj atentata, spada u već uobičajeni politički performans – pravljenje od komarca magarca ili, tačnije, od kokoške krokodila, onih niskoletećih.

Zato je drugi događaj, onaj safari na čopor narkodilera u zebrastim maskirnim uniformama, neuporedivo bitniji od razbacivanja sirovinama za pileću čorbu. Oni kojima su crno-bele štrafte navijačkih dresova odavno trebale biti zamenjene robijaškim, imali su godinama debelu zaštitu države. Sprega vlasti, tajnih službi, kriminalaca i navijačkih grupa vuče korene još iz ranih 90ih, pa i pre toga. Krimosi koji su po Skandinaviji oslobađali juvelirnice od karata (onih u plemenitim metalima i skupocenim mineralima) dobijali su blanko kartu (i po neko organizovano bekstvo) za povratak u otadžbinu. Državi sa petkokrakom odgovaralo je da im neko tamani ustaško-četničku emigraciju; državi „koja nije bila u ratu“ odgovaralo je da neko mimo zvanične vojničke subordinacije odrađuje prljave poslove u ime srpskog naroda. A kada je uspostavljen sistem „patriotskih mafijaša“ menjale su se samo maskirne boje: leglo Arkanovih „tigrova“ bilo je na Zvezdinom Severu i njihove pruge bile su crveno-bele, (crvene su bile i Legijine beretke), da bi se, kao što vidimo iz zvaničnih saopštenja, sa „Marakane“ prešlo u Humsku, a crveno prešlo u tomo-grobarsku nijansu crne. Patriotizam, u kome se heroin nabavljao od šiptarskih klanova da bi se njime trovala sopstvena omladina, imao je moćnu zaštitu Službi za bezbedno vladanje. Pošto današnjijm vladarima, navučenim na opojnu drogu vlasti, nisu potrebni narko-dileri (čarobni prah nesmenjivosti sami sintetišu od istucane istine) postavlja se pitanje – čemu onda Vučićima i Vučićevićima služi Belivuk?

Naravno, sada više ničemu. Povici „Vučiću pederu“ na navijačkim tribinama su utišani, za lemanje demonstranata ima dovoljno policije u civilu, a protiv slabašnog glasa jadne opozicije dovoljna je šačica bukača i jedna kokoška. Da, i poneka novinarska patka sa pačije farme Kurformer& Sarapa. Jer današnji opijum za mase se ne nabavlja iz Šiptarlenda, proizvodi se u Žeksovim i Marićevim studijima.

U tom opijumu postoje 2 psihoaktivne supstance:

• ona od koje je u očima obnevidelog naroda Aleksandar Veliki nepogrešivi Vođa, svemoćni vladar, naslednik Dušana Silnog, onaj od koga drhte dušmani,
• i ona od koje je siroti mali Alek žrtva zlobnika, meta zavera i jadničak koji prosto mami biračko telo sastavljeno od baka i deka da ga uzmu u krilo i klackaju.

Dakle, posle safarija na Belovuka, ovakvo medijsko klackanje u mozak bilo je očekivano. Iz višegodišnjeg legla vučića uzgajanih u inkubatoru bezbednosnih struktura izvučeno je žrtveno jagnje, odrano mu je vučije albino krzno i obešeno na zid kao trofej uspeha u borbi protiv kriminala. U leglu je – gle čuda! – pronađen i snajper na kome su, po prvi put u istoriji kriminalistike, nađeni otisci budućih namera. Vučić je izjednačen sa Đinđićem, mač od bronze u Nemanjinim rukama sa „Sabljom“ kojom je pokošena mafija u Šilerovoj.

Hm… A da li ipak postoji nekakva paralela? I u čemu su razlike?

Pre nekoliko godina sam, upravo na ovom mestu, ukazao na opasnost po državu kada se institucije vlasti svedu na jednog čoveka, a sistem na vazelinsku piramidu:

„Te piramide, piramide vlasti, načinjene su od gromada bespogovorne poslušnosti i zalivene malterom od recikliranog vazelina. Problem u postojanosti tih tvorevina je u tome što se kamen temeljac nalazi na vrhu. Jedan snajperski metak nekog Ljatifa, Apisa ili narkodilera pretvoriće moćnu građevinu u močvaru u kojoj krokodili (klasa bezkičmenjaka) panično traže utočište za svoju nesposobnost. Đinđićev primer pokazuje da država u tom slučaju opstaje samo ako postaje institucije sistema.“
(ostatak teksta može se videti u „Srbija na evropskom Putinu“)

Da, jedan snajper može teško da rani državu, ali samo ako je ona svedena na svemogućeg pojedinca. Kako se to može sprečiti? Pa obnovom države, podelom vlasti i objektivnim informisanjem.

Zato, Mariniče, devojče, samo napred! Iz tvojih usta u uši naroda curi istina koja je drugačije nedostupna. Ne plaši se crnih kokošaka, ni mućaka, ni pljuvačke… Jedina živina koja ti preti su novinarske patke kojima će te gađati u narednim mesecima. Dobro pazi da te neka od njih, mučki servirana od strane čuvara bezumlja, ne pogodi u verodostojnost.