Oluja etničkog čišćenja i zavetrina ljudskog zaborava

Klikće soko nad kninskom tvrđavom
sa orlom se surim razgovara:
Aoj, orle, moj po perju brate,
šta se ono pod Pliskovo vidi?
Dal to ljute guje poskakuše
kolo vode, jedna drugu slede?
Il to stado hita ka istoku,
ovce bele hrle svome klanju?
Možda Krka nove pute traži,
mesto moru, Dunavu se nada?

Odgovara njemu orlušina:
Oj, sokole, moj po krilu brate,
nisu ono guje poskakuše,
nit su guje, nit ovčice smerne
što pastirskom raduju se nožu,
niti voda nove pute traži,
već to raja sirotinja beži
od prokletog noža „srbosjeka“,
od rafala iz kalaša ljutog,
i od mržnje krvlju natopljene.
Itd, itd...

Četvrt veka kasnije ovaj bedni pokušaj deseteračke stihoklepine deluje podjednako besmisleno kao i onda, nekog jednocifrenog avgusta 1995. Uz rakiju „doktorušu“, kojom smo obojica spirali gorčinu zbog nesrećnog, prevarenog naroda, traktorskih kolona i uplakane dečice, kum Joca i ja smo ipak imali razlog da nazdravimo. Njegov povratak porodici, novorođenom detetu i normalnom životu oftalmologa u Kliničkom centru bio je i razlog za slavlje i prilika da svoje sveže uspomene pretvori u priču koja se prosto lepila za moju radoznalost. Neku godinu kasnije priča će postati knjiga, a naslov „USPOMENE 1990-1995 - godine neostvarenog preporoda“ asociraće na to kako je političarima prokleto lako da manipulišu osećanjima naroda. Da, pogađate, dragi kum je svoj patriotizam, pored dobrovoljačkog statusa na ratištu, pokušao da ostvari i kroz političko angažovanje jedne sada već pokojne stranke.

Zašto su mi, u nedelji kada je skupštinska Farma obnovila svoj stočni fond, neuporedivo bitniji ovi događaji od pre 25 godina? Odgovor je očigledan: to da li će neki nosati Lav, ušati majmun, tupavi bizon ili silikonska muzara biti u novom sazivu Skupštine u ovom trenutku je apsolutno nebitno bilo kome građaninu Srbije. A od toga da li smo nešto naučili iz prošlosti zavise koraci kojima se teturamo ka budućnosti.

Svi znamo da je istorija učiteljica života, problem je u tome što na njenim časovima u beleške ulaze samo nama ugodne rečenice. One neprijatne potiskujemo, njihovu gorčinu rastvaramo u kolektivno nesvesno, pretapamo u kult samožrtvovanja i proglašavamo neizbežnom voljom Gospoda ili gospodara sveta. Ako tome dodamo da istoriju pišu pobednici, strane u istorijskoj čitanci o događajima iz 90ih drastično se razlikuju u zavisnosti od toga da li je tekst njoj štampan ćirilicom ili tiskan latinicom. Za jedne briljantna vojna pobeda, za druge najveće etničko čišćenje posle II svetskog rata, operacija „Oluja“ je samo potvrdila onaj moj gorki aforizam: „Razlika između heroja i ratnog zločinca je očigledna. Heroji uvek imaju naše oznake na uniformama“.

Naravno, objektivna istina o istorijskim događajima ipak postoji: sastoji se od datuma i brojeva, a 4. avgusta 1995. broj vojnika sa šahovnicom na uniformi šestostruko je nadmašivao broj branioca Krajine. Ako tome dodamo da je za vreme operacije general Mladić otresao perut sa epoleta, a Milošević neposredno pre toga ukinuo vojnu pomoć neposlušnim sunarodnicima, pad Republike Srpske Krajine bio je neminovan.

Kako je, dakle, san o vekovnim ognjištima pretvoren u javu srpskih zgarišta? Da li je Velika Srbija, geografski prostor nastanjen pretežno Srbima i bespogovorno poslušnim manjinama, uopšte bila ostvariva? Ili je to bila tek balava maštarija nezrelih tipova koji su se samozadovoljavali nad porno-mapama umišljenih carevina?

Odgovor je – da! Takva država je stvano postojala, njene granice su bile mnogo zapadnije od famoznih Kar-Kar-Virokitica! Zvala se Jugoslavija i njen glavni grad bio je Beograd (a ne Zagreb), valuta je bio dinar (a ne kuna), parlament je bio Savezna skupština (a ne nekakav „Združbeni Sabor“), vojskom su komandovali oficiri iz Generalštaba, a ne časnici iz nekakvog „Vrhovnog stožera“…

Ono u čemu se koncept labave federalne zajednice razlikovao od koncepta unitarne Srbije je upravo princip nacionalne tolerancije. Tada se to zvalo „bratstvo-jedinstvo“ a pod drugim nazivima super-lepak državne kohezije može se videti i u nizu drugih, nacionalno raznolikih zajednica širom planete: od Belgije i Kanade, preko Švajcarske i Španije pa do Indije i raznih otpadaka Sovjetskog Saveza. I dok je običnom čoveku taj princip samo donosio korist (osim mira i bezbednosti stanovnika, cena leskovačkih paprika u Ljubljani je bila višestruko veća nego u Nišu), vlastodršcima je on bio samo smetnja. Đakonija apsolutne vlasti nad pokornim stanovništvom neuporedivo je slađa od bljutavih ali hranljivih sastojaka mlohave demokratije. Šta će mi vlast ako nisam Vožd, već smenjivi činovnik, podložan ćudljivoj volji birača? Da, narode moj, ja vas baš tlačim, ali gledajte samo šta radim njima!

Da li je progon Srba iz Krajine mogao biti izbegnut? Da li je Jugoslavija mogla da preraste u Zajednicu nezavisnih država sa međusobno otvorenim granicama i garantovanim pravima svakog pojedinca nezavisno od nacionalne pripadnosti?

Pa, teško… Nacionalizam kao opijum za mase i gorivo za loženje naroda dostupan je svakom balkanskom promućurnom demagogu. Uz guslanje o slavnoj prošlosti, trenutnoj nepobedivosti, bivšim žrtvama i neprekidnoj ugroženosti, Republika Srpska Krajina je unapred bila osuđena na propast. Sa temeljima u oblacima Nebeske Srbije, bez ekonomske održivosti, predugačkim granicama u neprijateljskom okruženju i bez moćnih saveznika među velikim silama, nikakve „Knindže“, Arkanovi „Tigrovi“ ili „Beli Orlovi“ nisu mogli da je sačuvaju. Jedina šansa za opstanak bio je famozni „Plan Z4“ kojim bi institucije Krajine bile očuvane u okviru Hrvatske. On je sa gnušanjem odbačen, kao izdajnički. Džaba ti grb, zastava, moneta, nezavisnost ako dozvolimo da se vrate Hrvati koje smo proterali! Par meseci kasnije, traktorska kolona gonjena „Olujom“uputila se ka Sremskoj Rači…

Zašto je priča o „Oluji“ i danas bitna? Upravo zato što balkansko bure baruta i dalje tinja! Da, istorija je učiteljica života, problem je u tome što mnogi od nas i dalje spavaju na času. Jer, ko što reče kum: buđenje uz kaficu je ipak bolje od buđenja uz rafalnu paljbu...