Opančar „agencija“: Čije su naše političke stranke (2)

Opet cepanje u opoziciji Srbije. Jedna od do nedavno najbrojnijih opozicionih stranaka – Narodna stranka, se cepa već treći put. Pisao sam nedavno o tome pod istim naslovom  (opancar.com 17.jul 2023), posle onoga što je lider te stranke Vuk Jeremić učinio – smena kompletnog Izvršnog odbora na čijem čelu je bio podpredsednik Miroslav Aleksić i izbor novog izvršnog odbora. Videlo se i tada da ima „nečeg trulog u državi ...“, pogotovu ako se ima u vidu prethodni odlazak Vladimira Kovačevića sa grupom istomišljenika i formiranje pokreta „Da se struka pita“ – za koji do danas retko ko zna i da postoji, pa odlazak tadašnjeg podpredsednika Zdravka Ponoša – uoči prethodnih izbora i formiranje pokreta „Srbija Centar“, koji se samostalno „batrga“ na političkoj sceni Srbije, mada je teško poverovati da će od toga biti neke vajde, ukoliko ne uđe u koaliciju sa nekom drugom strankom, i ovo sada – „Narodni pokret Srbije“ Miroslava Aleksića.

Moram da priznam da nisam našao opravdanja za pomenute poteze Vuka Jeremića i plašio sam se da to neće da izađe na dobro, al' sam se ipak nadao da će ti problemi biti sami od sebe rešeni u izbornom kontestu – Jeremić - Aleksić, te da će nakon toga Narodna stranka „ostati na broju“, sa istim ili novim liderom, mada sam  bio pomalo i zbunjen. Na jednoj strani Miroslav Aleksić, vođa poslaničke grupe Narodne stranke u Skupštini Srbije, jedan od najaktivnijih učesnika protesta građana „Srbija protiv nasilja“, za čiju se aktivnost može reći sve najbolje, na drugoj strani „bik koji sedi“, lider stranke Vuk Jeremič, a na njegovoj strani su Siniša Kovačević, Sandra Rašković Ivić...

Pogrešno sam se nadao, jer taj adet jednostavno ne funkcioniše u političkom životu Srbije, kako u vladajućim tako i u opozicionim strankama. Ovde važi nepisano pravilo da su lideri stranaka i njihovi vlasnici – bar tako se osećaju, pa se tako i ponašaju. Ne bih da ovde nabrajam primere, pomenuću samo jedan – najkarakterističniji. Ko se još seća nekada poveće (ne mogu da kažem respektabilne) stranke SPO, na čijem je čelu bio, a i sada je, Vuk Drašković, iako su, bar po sadašnjem delovanju, tu ostali samo Vuk i Dana. Vuk, kad treba da napiše nešto u prilog rešenja Kosovskog pitanja po modelu ove vlasti, što poentira Daninim doživotnim članstvom u Upravnom odboru NIS-a za apanažu od oko sedam hiljada eura – mesečno, i niko da se od te nekada brojne političke stranke oglasi, a navodno još postoje, bilo o stranci bilo o „Vuku i Dani“.    

Ovaj autor je jedno vreme živeo na Zapadu, u Londonu, i bio je svedok suprotnih primera –tamo su izborni kontesti unutar stranaka normalna stvar. Bio sam svedok i najkarakterističnijeg primera. Čuvena Margaret Tačer, poznata kao „gvozdena ledi“ koja  je mnogo toga i Velikoj Britaniji i Konzervativnoj stranci dobrog donela, je posle jedanaest godina vladavine samo za momenat bila umislila suprotno. Nadležna tela Konzervativne stranke su 1990. godine zaključila da Margaret Tačer „više nije konj sa kojim se dobijaju izbori“ – baš je takva  bila formulacija, i  to su joj otvoreno poručili. Ona se istog dana oglasila iz Pariza gde se zadesila na putu i saopštila im da će ona još dugo da vodi i njih i Veliku Britaniju. Međutim, sutradan, po povratku u London, izdala je novo saopštenje – Ona je saglasna sa stavom svojih stranačkih organa i zahvaljuje se i njima i građanima Velike Britanije na dotadašnjoj saradnji. Otvoren je izborni kontest – za novog lidera stranke, kasnije i za premijera, izabran je Džon Mejdžor. Tamo su institucije jače od lidera, ovde je suprotno od toga.

A kad je reč o Narodnoj stranci, biće da tu, sa aspekta vođenja stranke, ipak nešto nije u redu. Pored ova tri gore pomenuta slučaja – Kovačević, Ponoš, Aleksić, u sećanju je i slučaj Nikole Jovanovića, nekada istaknutog člana Narodne stranke, koji je 2020. godine podneo ostavku na sve svoje funkcije u toj stranci, a potom se neoprezno poverio prijatelju da prelazi kod Đilasa u Stranku slobode i pravde na jednu od visokih funkcija. Čula to Marinika Tepić, koja je Đilasov „Mika Aleksić“, osetila se ugroženom, valjda i zapretila i od tog transfera nije bilo ništa. Nikola Jovanović se našao na ničijoj zemlji, nisu ga više hteli ni oni prethodni, i on je danas, koliko je ovom autoru poznato, odbornik u Skupštini grada Beograda.

I šta sada. Mislim da je bolje bilo i za Jeremića i za Aleksića da su našli neki zajednički jezik. Nema sumnje da je Narodna stranka pretrpela ozbiljan gubitak, a čini mi se da ni Aleksić neće proći bolje. Ipak je on svoju poziciju izgradio na infrastrukturi Narodne stranke. Sam da ide dalje – teško! Kome se prikloniti veliko je pitanje. Ono što bi bilo jedino vredno – sa SSP ne ide zbog Marinike, sa kojom dobro sarađuje, ali čini se samo dok su razdvojeni. Možda bi mogao da proba sa Ponošom, jer ni on se nije usrećio po odlasku iz Narodne stranke.

I na kraju jedna lična opaska – ne znam zašto se lideri naših najvećih političkih stranaka – mislim konkretno na Đilasa i Jeremića, ne eksponiraju više i direktnije, a ne sa čekajućih pozicija, isturujući svoje pomoćnike – Mariniku Tepić i Miroslava Aleksića. To na Zapadu nije praksa. Lider mora da bude lider i da se dokazuje  ne samo „u kući“, već i u javnosti. Kad bi tako bilo imali bismo manje ovakvih problema.     

U mom selu ima jedan opančar.        

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić