Opančar agencija javlja - Kakva smo mi država – svetovna ili teokratska?

Odgovor na ovo pitanje bi bio jednostavan kad bi se u našoj zemlji poštovao Uatav i kad bismo imali Ustavni sud koji čuva Ustav od uzurpatora, a ne uzurpatore od Ustava.

Krajem marta, u jeku prvog talasa epidemije korona virusa, u intervjuu datom televiziji Prva, objašnjavajući program pomoći koji će država Srbija da isplati privredi iz budžetskih rezervi zbog problema izazvanih epidemijom – moram reći, prilično lepog i značajnog programa, koji kako sam Predsednik u tom intervjuu reče iznosi 700 miliona eura, na pitanje voditeljke, reče - Iimamo mi para. I, moram takođe reći, koliko je meni poznato, ta pomoć je privredi i isplaćena. 

Danas, samo tri meseca od tada, suočeni smo sa novim talasom epidemije koji preti da bude i gori od onog prvog, privreda je ponovo u problemima, u dilemi smo – ako zaoštrimo mere ugrožavamo ekonomiju zemlje, a ako ih ublažimo, ugrožavamo zdravlje građana. Sve su to problemi objektivne prirode i ozbiljna država ih ozbiljno i odgovorno tretira – institucionalno i transparentno. 

Pre neki dan, takođe na televiziji, Predsednik reče – Ovog puta privreda ne može računati na pomoć koji je dobila u prvom talsasu epidemije – nemamo para!

Dobro, para je đavolja stvar, čas posla se potroši, ali, opet moram da kažem, u ozbiljnim državama to ne bi moglo tek tako da se kaže – ima para, nema para, pa makar to bilo rečeno i od samog predsednika. Iza svega toga stoji mnoštvo pitanja koja naciju interesuju, jer nacija niti očekuje da to bude samo briga predsednika, niti ga je ovlastila da on sam – u dogovoru sa samim sobom, u ime nacije o tome odlučuje.

Prvo, kad je u  pitanju ono – imamo mi para (u budžetskim rezervama): Koliko mi to para u budžetskim rezervama imamo, odnosno koliko smo ih imali kad je predsednik rekao – Imamo mi para. Dobro, više od 700.000 eura, da verujemo predsedniku na reč, jer toliko je trebala da iznosi ona prva – isplaćena, pomoć privredi.

Potom je, takođe iz budžetskih rezervi, isplaćeno i po 100 eura svim punoletnim građanima u zemlji. Koliko god da je isplata onih 700 miliona eura isplaćenih privredi bila apsolutno opravdana, toliko je ova druga isplata – 100 eura po glavi svakog punoletnog građanina, koja je kako su ekonomisti izraćunali ukupno iznosila oko 600 miliona eura, bila apsolutno diskutabilna i ozbiljni ljudi su tim povodom imali ozbiljnih primedbi tvrdnjom da bi veći efekat bio – čak i za one najugroženije građane (oni se mogu i odvojeno tretirati), kad bi se i ta sredstva dala ili sačuvala za oporavak privrede, jer će svi, a naviše ti najugroženiji, veću štetu pretrpeti ako bi došlo do kolapsa privrede, a naročito privatnog preduzetništva, gde je i najviše tih kojima se isplaćuje linearno, jednokratno, svakom po 100 eura. Međutim, ta ozbiljna upozorenja nisu kod onog (ili onih) koji neovlašćeno o tome odlučuju, zavrednela ni ozbiljnu raspravu, već samo ozbiljno podsmevanje, tako prijemčivo za populistiku politiku koju ova država vodi, a autor ovog teksta i dalje smatra da je to bila parekselans populistička mera, pred njihovo veličanstvo – Izbore, koji ovoj vlasti treba da podare još jedan mandat.

Uz to, treba reći i to, da smo, dok je bilo para – opet iz budžetskih rezervi, odakle bi drugo, delili donacije i kurti i murti, opet voljom onog koji jedini – a neovlašćeno, u ovoj zemlji o tome odlučuje.

I tako dođosmo do onog – nema para za pomoć privredi, što predsednik sopšti javno, pre neki dan, da bi juče stigla vest da je crkvi – opet iz budžetskih rezervi, isplaćeno milijardu dinara za dalje radove na hramu Svetog Save.

Pitanja i dalje naviru:                                                                                                                            

- Kakav je to budžet koji raspolaže sa tolikim budžetskim rezervama – i, ako se u vreme donošenja budžeta epidemija korona virusa nije mogla predvideti, kako se nije moglo predvideti to što se u ovom momentu, kao prioritet svih prioriteta, isplaćuje crkvi.

- Kako se sa svim ovim sredstvima ovako kavaljerski raspolaže – pod firmom: imamo mi para, a na drugoj strani se država zadužuje novim kreditima. Podaci o tome pokazuju, da je zaduženje zemlje za vreme ove vlasti ozbiljno uvećano – i u apsolutnim iznosima i u svim drugim relativnim pokazateljima.

- I na kraju, pitanje svih pitanja – Ko u ovoj zemlji o tome i kako odlučuje?

 A što se tiče pitanja iz naslova – da li smo mi svetovna ili teokratska država, odgovor je sledeći – Mi smo autokratska država, pa shodno tome i odgovor na to pitanje treba da da onaj ko se autokratom smatra.

 Može se pretpostaviti i koji su razlozi za pridobijanje crkve, sada i to u ovim okolnostima – kada se svakim danom otkrivaju nova žarišta zaraze, ali je pitanje zbog čega crkva na to pristaje – zar i ona ne može da proceni koji su u sadašnjem momentu stvarni prioriteti ove države – čak i ako mora ili treba da podrži odluke čije se donošenje očekuje.  I zato poruka crkvi – Sram vas bilo! 

Dragiša Čolić, 07.2020.