Opančar agencija* javlja: „Mihailo, Miki, Miki ... bre Mihajlo, bre“

Bili neki veliki glumci –  Mihailo Živanović, Ljuba Tadić ... bardovi našeg glumišta. Kad je umro Ljuba Tadić mnogi su mislili da bi Miki Manojlović mogao da nastavi taj niz – priznajem da sam i ja bio jedan od njih. Kad ono ...

Juče sam gledao emisiju tv N1 Persona non grata. U ulozi persone bio je Miki Manojlović (u daljem tekstu Miki M.). Već na samom početku voditeljka Nataša Miljković je postavila okvire razgovora – večeras govorimo o glumačkim, političkim i ljudskim metamorfozama, dok je u predlošku za razgovor novinar Dimitrije Đurić ukazao na neke nelogičnosti u karijeri uvaženog gosta – Er Srbija je 2016. godine jednom svom avionu dala ime Miki Manojlović, a da on nema pojma zašto su mu tu čast ukazali, pošto sa ovom vlašću nije ni u kakvim posebnim odnosima – niti oni od njega nešto traže, niti im on za uzvrat išta daje. Uz to, kumovi nisu ni znali, niti im je on na to skrenuo pažnju, da ima strah od letenja, što bi (po mišljenju ovog autora), ako se pročuje, moglo pretstavljati negativnu reklamu za performanse tog aviona – za vreme lomatanja po evetu svojim  očima sam gledao kako se mnogi krste pre ulaska u avion, a neki čak i klanjaju.

Miki M. za takvo kumovanje ima svoje objašnjenje – „Šta sam ja dobio? Dobio sam s jedne strane ruganje ljubitelja, stvaralaca, tvoraca i graditelja društvenih mreža, a s druge strane radost  ljudi na zapadu, koji su odavde ili nisu odavde, koji kažu – vidi kako ovi Srbi do svojih ljudi   drže“. Miki M. za ovu pojavu očigledno ima krivu pretstavu. Prvo, ne postoje posebni „ljubitelji, stvaraoci, tvorci i graditelji“ društvenih mreža, već građani ove zemlje koji čine javno mnjenje, koji u ovoj zemlji, sem društvenih mreža, nemaju drugu mogućnost gledanja i iskazivanja o pojavama koje ih okružuju, a koje ih se itekako tiču, za razliku od onih koji ne žive ovde, pa mogu tim pojavama da se raduju do mile volje, jer ih se i ne tiču.

U predlošku je ukazano na još na jednu nelogičnost, koja uz to demantuje i prethodnu tvrdnju Mikija M. o nepostojanju bilo kakvog posebnog odnosa njega i ove vlasti, a vezana je za njegovu režiju pretstave Romeo i Julija u beogradskom Narodnom pozorištu. Tim povodom Miki M. na gostovanju kod Zorana Kesića u emisiji „24 minuta“ kaže: „Ne bi bilo ovog događaja ovde, ni ovde ni tamo, da nije bilo Aleksandra Vučića“ „Počinjem da verujem da Aleksandar Vučić ima jednu dozu odlučnosti i iskrenosti koju nisam očekivao. Čovek otprilike kaže: „Ja sam bio sve ono protiv čega sam sada“ i dodaje da se promenio. Ja verujem u ljudsku promenu.“ 

Ovde bih mogao i da se složim sa Mikijem M. Radi se o čoveku koji je promenio ne samo sebe, već i ovu zemlju, tako što je ukinuo sve institucije i poveo zemlju u totalni autoritarizam -  ne po mišljenju ovog autora, već onih na zapadu, kojima Miki M. više veruje nego ovima ovde.

Kako verovati Mikiju M. kad on pod slobodom medija podrazumeva da svako ima pravo da govori i piše sve što mu padne na pamet, televiziju gleda „onako“ kako padne, a društvene mreže su prepune posebnih „stvaralaca, tvoraca i graditelja“ koji mu se rugaju – a on ne zna zašto, pa se tu postavljaju bar dva pitanja: gde se onda to Miki M. informiše kako nam je, i drugo pitanje – kod tolike slobode medija, koju ne prati i odgovarajuća sankcija za učinjeno i rečeno, da se takva sloboda medija pretvara u svoju najcrnju suprotnost.

Stoga mi i ne pada na pamet da ovde polemišem sa tako informisanim čovekom o konkretnim pitanjima o kojima je bilo reči u ovoj emisiji razotkrivanja, koju je sa puno strpljenja vodila izvanredna Nataša Miljković, ali moram da pomenem jedan karakterističaan detalj. Na pitanje da li je zbog takvih svojih stavova Miki M. izgubio dosta svojih prijatelja on odgovara floskulama o prijateljstvu, a na konkretno pitanje kakav je njegov odnos sa rediteljem Goranom Markovićem, on posle kraće pauze reče – korektan. Kako da mu verujem kad su on i Goran Marković dva suprotna pola – on o svemu ovde što nas okružuje ima krajnje odobravajući odnos, a Goran Marković, od Darije Kisić Tepavčević, najnovijeg soja ministarske pojave u ovoj zemlji,  dijagnozu: "Frustriran i agresivan, umetnički impotentan, bez nacionalnog identiteta", pa stoga ne čudi ni njegov odgovor na pitanje reportera otkud on na protestu protiv Rio Tinta i koji su s tim u vezi njegovi zahtevi – Moj jedini zahtev je da Aleksandar Vučić ode sa vlasti!, reče Goran Marković.

Vrhunac cinizma prema ljudima kojima bi se očekivalo da prema svojoj umetničkoj vokaciji pripada sa jedne i licemerstva prema onoj drugoj strani desio se kad je Miki M. ustvrdio: „Vučić je De Gol za našu političku sredinu i opoziciju”. Čovek koji je u jednom momentu pomenuo da ima i francuske korene, pa i francusko državljanstvo, uz opasku – „Koje i vama želim“, što je ispalo krajnje degutantno (autor ovog teksta ima i britansko državljanstvo, pa mu ne pada na pamet da se time ma takav način diči), morao bi više znati o De Golu, francuskom velikanu – premijeru ratne vlade u egzilu i premijeru posle rata, dugogodišnjem predsedniku tzv. Pete republike, respektovanom širom sveta, kako tada, tako i danas. Poređenje njega i Aleksandra Vučića je ili vrhunac licemerstva ili vrhunac diletantizma. Sa takvim epitetom, uz dosadašnja dva koja smo imali prilike da čujemo – poređenje sa Titom i Margaret Tačer, Vučić ubedljivo izbija na prvo mesto među pomenutima.   

Poruka Mikiju M. za kraj ovog prikaza – dali su ti avion, „A ti vozis kamion … oj Mihajlo majstore”.

*U mom selu ima jedan opančar.      

Što on pravi dobre opanke!

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić