Opančar agencija javlja – Žuti Bujke je poplavio!

U vreme raspisanog konkursa za izbor generalnog direktora RTS-a, januara 2016, u jednom od svojih tekstova citirao sam „legendarnog“ Dragana J. Vučićevića, koji je u svom listu „Informer“ – kolumni pod nazivom DOSTA ZLOČINA, vladinom „službenom glasniku“, kako smo taj list nazivali, napisao sledeće:

„Ipak, braćo Srbi, na kraju sve od nas i samo od nas i zavisi…  ako Žutom Bujketu dozvolimo da od našeg RTS-a napravi svoju prvatnu prćiju, ako Vlada dozvoli da Srbijom vladaju tajkuni, lopovi i ambasade, pa onda svi zajedno i zaslužujemo da završimo kao bivši narod.“

Priznajem da sam i ja bio jedan od mnogih koji nisu verovali „da će Vlada to dozvoliti“, a bilo je i onih koji su govorili da je učešće na tom konkursu samo „Bujketova“ provokacija – još jedan dokaz da su ta mesta dostupna samo „njihovima“, jer Dragan Bujošević je tada važio za renomiranog novinara sa stažom na uredničkim poslovima Politike i NIN-a, posbno upamćen po otvorenom pismu Aleksandra Tijanića i Slavka Ćuruvije pod naslovom “Šta je sledeće Miloševiću”, koje je 1998. godine bilo objavljeno u Evropljaninu“, u vreme dok je Bujošević bio njegov urednik.

Reakcija vlasti na to pismo bila je žestoka. Samo nekoliko dana kasnije, Skupština Srbije je po hitnom postupku usvojila „čuveni“ Zakon o javnom informisanju i na suđenjima u maniru “prekih sudova”, koja su potom usledila, drakonskom primenom propisanih kazni, ojadio srpsko novinarstvo – mnogi od listova su ugašeni, jer takav finansijski udar nisu mogli da prežive, a slična sudbina je, nešto kasnije, zadesila i Slavka Ćuruviju.

Ministar informisanja u to vreme bio je “ljuti radikal” Aleksandar Vučić, pa je bilo logično za pretpostaviti, da su takav Aleksandat Vučić i onakav Dragan Bujošević, kakvim ga gore spomenuh, bili ljuti protivnici, te da “Bujke” na tom konkursu nema nikakvih šansi.

Ispostavilo se, međutim, da je tačna ona narodna – nije dovoljno biti pametan, treba biti i mudar, pa je “Žuti Bujke” glatko prošao konkurs, a potom i rukovođenjem tim “javnim servisom u vlasništvu građana Srbije”, demantovao ne samo svog “kuma” Dragana J. Vučićevića već i sve one koji su u njega verovali, što budi osnovanu sumnju da je između njega i Vučića već tada bio zaključen neki “dil”.

Kako je gospodin Bujošević rukovodio ovim javnim servisom ne bih ovom prilikom, jer o tome je mnogo toga i rečeno i napisano, a povod za ovo što, nadam se, poslednji put pišem o njemu, je njegov autorski tekst, kao odgovor na zahtev univerzitetskih profesora za promenu uređivačke politike RTS-a – koji je ostao bez odgovora, potom zahtev za smenu rukovodstva RTS-a – koji je takođe ostao bez odgovora i konačno – izlazak na javni protest kome se pridružilo i ostalo nastavno osoblje, novinarska udruženja i građani, u kojem on, manirom ortodoksnog medijskog poslenika ove vlasti, svima njima zamera zastupanje takvih zahteva, koji su naravno neopravdani, a posebno se na licemeran i zlurad način obraća jednom od aktivista tog pokreta, Slobodanu Prvanoviću, koji je nedavno u jednom intervjuu rekao da je million puta do sada ispao politička budala – Neće mene taj, koji sam to priznaje o sebi, da uči kako se rukovodi RTS-om, veli Bujošević koji je time sve priznao o sebi – da je na vreme shvatio da se ne isplati biti budala.

I tu dolazimo do poente. Bujošević je u godinama kada će po isteku ovog mandata otići u penziju. Mogao je lepo da se pritaji – onako kako to uspešno radi evo već četiri godine, sačeka odlazak u penziju, ode u neku vikendicu – ovaj berićetan mandat mu to može priuštiti, kreše ruže i razmišlja kako je lepo biti mudar. Za neko vreme niko se njega više neće ni sećati. Što mu je ovakvo oglašavanje trebalo. Ne govori li to o njemu – ko je zapravo Dragan Bujošević bio? Onaj sa početka teksta ili ovaj sada. Ja lično ne verujem u tolike promene – biće da je on ovakav oduvek i bio. 

Bilo kako bilo, tim autorskim tekstom je “Žuti Bujke” poplavio i može mirno da se pridruži svojim kolegama, Željku Mitroviću sa Pinka i Milomiru Mariću sa Hepija – tamo gde definitivno i pripada.   

Dragiša Čolić, 02.03.2020.