… jedan drugi Palma, Marković Dragan,

nekrunisani kralj Jagodine – kad nije gradonačelnik, on je pretsednik Skupštine i obratno, izvođač poznatog političko-socijalnog performansa pod imenom – “dve hiljade za gospodina, tri hiljade za gospođu”; političar – predsednik stranke “Jedinstvena Srbija”; ugledni preduzetnik još iz vremena Miloševića – u poslu prevoza uglja “postao je monopolista u snabdevanju Fabrike kablova, a zatim je ugljem snabdevao i vojsku Savezne Republike Jugoslavije (SRJ)”, pa je 1995. godine proglašen za “najboljeg menadžera i preduzetnika Srbije”; zajedno sa SPS-om u koaliciji sa dve poslednje ljuto suprotstavljene vlasti – DS-om Borisa Tadića i SNS-om Aleksandra Vučića; narodni poslanik Skupštine Srbije, njiše u Skupštini, pa u raspravi o budžetu za narednu godinu, reče, i – ostade živ:   

Jedinstvena Srbija će glasati za ptredloženi budžet jer je on domaćinski, a Brisel je ljubomoran na Srbiju što je najbolja u Evropi, pa zato nije hteo ove godine da nam otvori ni jedno novo poglavlje u pregpovorima za pristupanje Evropskoj uniji! Navodno, stanje demokratije u Srbiji nije dobro, ni vladavina prava, ni pravosuđe, ni sloboda medija … ma lažu, ljubomorni su …

To isto – budžet će obezbediti da Srbija po rastu BDP-a bude najbolja u Evropi, reče u ekspozeu i Ministar za finansije, priznati stručnjak za primenjene finansije i privatizacije (vidi tekst: Vic godine: Siniša Mali kontroliše pranje novca u Srbiji www.opancar.com – pretraživač pod Siniša Mali).

U raspravi, koja je potom usledla između Ministra finansija i Fiskalnog saveta, Mali Siniša je očitao poštenu lekciju članovima Fiskalnog saveta, sastavljenom od doktora ekonomskih nauka – profesora univerzitezta, koji su primetili da je predloženi rast bruto produkta u vremenu pandemije korona virusa visok i prilično optimističan, a da se pozicije troškova zasnivaju na ostvarenju tako visokog rasta BDP-a, te da postoji opasnost – ukoliko se tako visok rast BDP-a ne ostvari, a troškovi ostvare, da planirani budđžetski deficit bude znatno viši, pa bi bilo uputno da se bar neke planirane pozicije troškova – npr. izgradnja nacionalnog fudbalskog stadiona i aerodroma u Trebinju!, povežu sa ostvarenjem predloženog rasta BDP-a.

Naravno, te njihove sugestije Siniša Mali je samouvereno odbio sa uobičajene ministarske visine, uz svesrdnu podršku onih “250 Atlagića” – narodnih poslanika, koji nisu propustili ni ovu priliku da članovima Fiskalnog saveta upute zamerke u stilu – kako se usuđuju da takve zamerke stave ministru finansija, tako da ćemo sudeći po donetoj odluci ubuduće utakmice naše fudbalske reprezentacije gledati na novom nacionalnom stadionu koji će moći da primi i znatno veći brij gledalaca od onih 5-6.000 hiljada koji kad nemaju druga posla idu da ih gledaju i leteti sa aerodroma u Trebinju. A ako se prognoze rasta BDP-a ne ostvare, zadužićemo se, objekttivne okolnosti su u pitanju, da sadašnje zaduženje od 27 milijardi (naspram 15 milijardi iz 2012. godine) zaokružimo na 30 milijardi, radi lakše računice.

Da, penzionerima će za novogodišnje praznioke biti isplaćeno po 5.000 dinara – ima se, može se, mezence, pićence…što bi rekao Žika iz “Nikad nije kasno”.

* * *

Njiše se i kad je reč o zdravstvenoj situaciji u zemlji. Premijerka Ana Brnabić reče nedavno “da građani treba da budu ponosni na rezulate „koje smo svi zajedno postigli“ u borbi protiv korone i “da je Srbija u zdravstvenom i privrednom smislu među najboljima u odnosu na sve druge zemlje – da smo slušali deo opozicije propali bismo.” (Beta, 16 Nov, 2020).

Interesantno je da ne pomenu Đilasa, ali zato jedan mlađani “lav” reče ovih dana u Skupštini – Naša istorija počinje 2012. godine – ono pre toga je upropastio Đilas.

Povodom pitanja zašto radikalnije mere, zahtevane od javnosti i medicinskih stručnjaka – nečlanova kriznog štaba, nisu donete bar mesec dana ranije, kad je korona kod nas počela da se razbuktava – 23. Oktobra smo još uvek imali samo 3 preminula i 579 zaraženih, novotkrivena stručnjakinja za rad i radne odnose, te u skladu sa tim i novopostavvljena ministarka za te delatnosti – i dalje član medicinskog dela kriznog štaba, a bogami kako se čini i političkog dela kriznog štaba, Darija Kisić Tepavčević, samo nedelju dana kasnije, još uvek puna optimizma, reče: “Sada imamo daleko veće kapacitete zdravstvenog sistema, gradimo nove bolnice u tolikom broju da se nada da ih nikada nećemo iskoristiti u tolikom kapacitetu …”, da bi je činjenice već sledećih dana demantovale – dobili smo više od 50 preminulih i blizu 8.000 novozaraženih dnevno, zdravstveni sistem je puko, bolesnici se iz Beograda razvoze po mestima u Srbiji – tamo gde ima mesta, i takva situacija i dalje traje, bez nagoveštaja poboljšanja. Ispostavilo se da je cena ministarske funkcije prilično visokka. A pošto je saopšteno da se odluke Kriznog štaba donose većinom glasova – znamo ko je bio za radikalnije mere, sad znamo i ko je bio protiv. Uostalom, šta čovek da misli o oosobi koja je profesorsku  karijeru na univerzitetu zamenila za titulu ministra u oblasti o kojoj nema pojma – sem da posumnja i u onu drugu karijeru.

Sve je ovo tako smorno, a nisam vam odavno ispričao ni jedan vic, pa da pokušam da vas razvedrim:

Doktor pita babu u čekaonici:

– Jeste li vi za EKG?

-Ja sam za SNS, odgovori baba!

*U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke!

Obuješ ih, popenješ se na soliter”

i skočiš sa desetog sprata –

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić