Pis, brader, (pot)pis...

Najpre da malo isučemo jezik i obnovimo jezičko gradivo: pisanje i pišanje na našem jeziku se razlikuje samo u jednom slovu. A na engleskom piss (pišanje) i peace (mir) još manje, jedino u dužini izgovora i debljini plajvaza koji se koristi. Zato bi trenutno aktuelno trtomuđenje o (ne)potpisivanju papira o „konačnom rešenju kosovskog pitanja“ trebalo, jednom zauvek, da preselimo iz predela oralnog (televizijskog ili uličnog) u neke druge delove tela, pa bio to mozak ili međunožni visuljci.

Kako je Kosovo, od nerazvijenog (da ne kažem atrofiranog) dela Srbije, naprasno postalo srce, zatim kardiološka dijagnoza, pa krvava rana i, konačno, erogena zona za samozadovoljavanje političkih ambicija? Za odgovor na to pitanje neophodno je da napustimo jezički kabinet i verbalne igrarije, i pređemo u susedni, kod učiteljice života. Ali uz upozorenje: ono što nas čeka na času istorije nije baš ugodno! Pre će biti da je bolno, naporno i neprijatno, poput izležavanja u fotelji kod čika-Zube…

Jer, istorija kaže da su se divlja srpska i albanska plemena vekovima klala oko ljutog krša. Jedino su povremeno mirno živela u plodnim predelima reka gde su uspevali i kosovski božur, i žitarice za bakljavu i slavski kolač. Povremene sukobe Ljatif i Srbislav su razrešavali (dobro)susedski, a zalutala (ili crknuta?) krava bila je predmet sudskog spora kod lokalnog velmože, gradskog kadije ili Vrhovnog suda Autonomne pokrajine.

Pa šta (nam) se onda dogodilo? Kako je Autonomna pokrajina u okviru Srbije postala predmet cenjkanja belosvetskih političara? I skladište osiromašenog uranijuma?

Da pođemo redom:

• Kraj `80-ih: Berlinski zid se klati, „samoupravljanje, najrazvijeniji oblik socijalizma“ i „bratstvo-jedinstvo“ (današnji naziv „međuetnička tolerancija“) više ne lože narod. Sloba sa vrha beogradske partijske piramide gleda, gleda… I, ah, evo dobitne kombinacije: Ako tupavom narodu uvališ da mu je prcanje Šiptara (ili „bečkih konjušara“, itd.) preče nego leba da jede, eto tebi doživotne vlasti.
• Mart 1988: Radnici Rakovice dolaze pred Skupštinu da traže zaostale plate. Sloba dolazi, sipa parolu „Oj Srbijo iz 3 dela, ponovo ćeš biti cela“. I, gle čuda, ljudi se primaju na to! Čekaj, došao sam po pare da nahranim porodicu, a Veliki Vođa mi krnuo žvaku da mi je njegova apsolutna vlast preča od moje dece? Aman, bre… Šta je lakše, tri prsta u vazduh ili jedan na čelo?
• 1990: Ustav Srbije je (uz ovacije vaskolikog srpstva) ukinuo autonomiju pokrajine Kosovo. Iz vojske, policije, vlasti i sa svih viših funkcija izbacuju se Šiptari, te oni...
• ….1991. jednoglasno (99.98%) odbijaju da budu građani 2. reda i proglašavaju nezavisnost, bojkot srpskih institucija, i, konačno, podižu ustanak.

Čekaj, stoj! Zašto ustanak? Da li je, uz neke druge političare, uz mudru i odgovornu politiku, to moglo da se izbegne? Tuđa, prinudna vlast (u ovom slučaju naša) na nekoj teritoriji (formalno našoj) mimo volje ljudi koji tamo žive, ima u međunarodnoj pravnoj terminologiji vrlo žestoke termine: okupacija, kolonijalizam, itd. Možda je umesto vojske i policije trebalo poslati demokratske institucije? Eh, ali onda Sloba ne bi bio Sloba, a Srbija ne bi bila Srbija...

Ono što se potom događalo je već uigrani scenario 90-ih: malo njihova provokacija, malo naše „žestoko uzvraćanje“, zatim novi krug, svaki put sve više, jače, gore. Umesto da požar gase političari, psihopate puštene sa lanca divljaju. A prećutna saglasnost tihe većine je siguran put do pakla u kome đavoli demagogije raspaljuju lomače za jeretike i krematorijume za nepodobne.

Završni čin je poznat: NATO paktu je trebao neki razlog da radno i svečano obeleži jubilej i opravda postojanje, američkom Bloudžob Bilu nešto da skrene pažnju javnosti sa svoga šlica na futrolu kolta. Umesto Sadama, nacepio se Sloba, umesto mira – Mira je podmetnula narod.

Istorija kaže da je knez Lazar je izgubio Kosovo na čelu svoje vojske, Sloba ga je izgubio mazeći se sa ženom u luksuznom bunkeru, a njihov sin nije imao ni teorijske šanse da postane „heroj sa Košara“. Ta privilegija čuvana je za potomke nesrećnika koji su se ložili na Slobine zapaljive govore.

Tu dolazimo do suštine: naravno da vlastodršci vole da gaze narod, pitanje je zašto mi pod njihovim nogama ćutimo? I zašto mnogima od nas pričinjava radost kada, osim nas, budu gaženi i „oni drugi“? Oliver Ivanović nije streljan zato što je Srbin, streljan je zato što nije bio poslušan. Novinaru koji je lajao na vlast zapaljena je kuća. Ne u Prizrenu, u Grockoj.

Činjenica je da svako separatističko šiljkanje nacije na kraju završi kao zapišavanje teritorije. Rodoljupci, širom Zapadnog Balkana, kojima je zajednička multietnička država bila zatvor, naprasno su postali žestoki branitelji sopstvenih granica kada su se dokopali nekakve državnosti. Zašto je Zajednica srpskih opština tako neprihvatljiva Kurtiju pa su morali da mu je uteruju na silu? I kako je ta ZajeBnica ovde postala veća od celog Kosova? Pre neki mesec trebalo je da ratujemo zbog tablica. Sada su tablice, lična dokumenta, članstvo u međunarodnim organizacijama, itd. naprasno postale prihvatljive.

Da li je rođendansko vučenje ušiju (ili uvrtanje piše?) od strane zlih zapadnjaka naprasno dovelo do odrastanja malog Aleka? Da li to što je za rođendan dobio brzi vozić od 600 miliona € znači da je prestao da se igra sa pištoljima i zarđalim kašikama svoga oca, Vojvode od Karlobaga? I da li to što je država postala njegovo privatno vlasništvo znači da može da nas voza kako mu se (što bi rek‘o Haso) – ćune?

Između Holandije i Belgije ili između Francuske i Nemačke (zemalja čiji su međusobni sukobi stariji od najstarije naše svetinje na Kosovu) danas su granice samo bela štrafta na asfaltu. Zašto divljim balkanskim (ili afričkim plemenima) uvek treba nekakav Eskobar da (fon) laje šta treba da rade? Da li smo baš toliki debili da nam istorija nije više učiteljica života? Ili nam i dalje treba nekakva vaspitačica u domu za maloletničku delikvenciju?

(nastaviće se… Mogući naslov: „War, brother, or…?“)