Tehnologija vladanja - Evolucija gmizavaca

Priznajem, na društvene nauke često sam gledao kao na nekakvu nadrinauku! Kao nešto između astrologije i hiromantije, nešto daleko ispod matematike, biologije, hemije i fizike. Možda zbog toga što mi je bilo normalno da 2+2 uvek daju 4, dok je za istoriju važilo „da je pišu pobednici“ (a falsifikuju gubitnici). A kako se u vreme mog školovanja sociologija sastojala uglavnom od višestrukog ponavljanja velikih misli velikana radničke klase (trajno uvaljenih u vile na Dedinju), gutanje šupljikavih fraza uvek mi je izazivalo žestoku dijareju zbog koje se one nisu dugo zadržavale u mom telu (uključujući i mozak).

90-ih godina, paralelno sa urušavanjem berlinskih zidova i korozijom gvozdenih zavesa, moj zdravorazumski koncept posmatranja stvarnosti suočio se sa trivijalnom istinom: društveni zakoni nisu poput fizičkih, ali ipak nisu ni isprazno baljezganje političara. Jer, činjenice su neumoljive:

• Gulažni logori su redom nicali svuda gde je Marks najavio (lažno!) „carstvo slobode“.
• Gde god je religija bila „opijum za mase“ zamenjena je kultom Voljenog Druga.
• I, konačno, svuda gde je bila ukinuta „eksploatacija čoveka nad čovekom“ radnici su bili drastično siromašniji od kolega koji su stenjali pod kapitalističkim jarmom.

Tako ispade da drušveni zakoni važe svuda, bez izuzetka – od Aljaske do Australije (uključujući Kubu, Poljsku, Kinu i Albaniju).

Da li je zato krah socijalizma bio neminovan? Da li je „niko ne može tako malo da me plati koliko malo ja mogu da radim“ bila ta nevidljiva parola pod čijom su se težinom urušili naši „giganti socijalističke izgradnje“?

Inženjerski posmatrano, izgleda da je haotični kapitalizam bio „sistem sa samoregulacijom“, dok je dirigovani socijalizam bio uspešan samo tamo gde je dirigentska palica bila u rukama sposobnih, a ne poslušnih. A kako su poslušnost i posvećenost Partiji bile ključne osobine u zemljama pod petokrakom, ispada da su cigle berlinskog zida nužno morale da završe kao šut na istorijskoj deponiji.

Naravno, ovo podsećanje na prošlost ne bi imalo smisla da 3 decenije posle pada Berlinskog zida reciklirano jednoumlje nije od naše Skupštine napravilo… šta? Rajhstag? Ne, pragmatični Nemci su na vreme shvatili da kada svu vlast u zemlji ima Firer, Parlament treba spaliti, jer je nepotreban. Zato je u zemlji u kojoj se biračko telo oblikuje TV ekranima, transformacija Skupštine u Imaginarijum bila, što bi klasici marksizma rekli – „istorijska nužnost“.

Kada su pre više miliona godina presušile neke baruštine, peraja kod riba  sposobnih da dišu evoluirala su u udove. Mnogo godina kasnije nekakvi globalni potopi su primorali sisare da se vrate u more, a njihove hodalice lagano su postajale peraja. Kod foka smešna, kod delfina više nego efikasna.

Da li je onda jasno zašto su matori gmizavci roda Vulinus Atlagis, kao i mlađani punoglavci klase Kebarus  Leopajkis, nužan evolutivni rezultat pretvaranja Srbije u vazelinsku močvaru? Odbacivanje kičme, ličnog integriteta i poslednje trunčice samopoštovanja je nužno za opstanak u sredini gde je dubina klanjanja Vođi jedini kriterijum za opstanak u hijerarhiji vlasti.

Gde je onda nastao problem? Zašto je predvodnik marginalne kombi-stranke probran, ubran i stavljen u vazu umesto gomile gmizavih fikusa? Zašto je ljubav velikog vođe preskočila sve polaznike i svršačice Škole za mlade lidere i opredelila se za Šapičicu?

Razloga ima više:

• Mada je Srbija odavno zagazila u vode plišanog fašizma, ovde još uvek vlada formalno foliranje demokratije. A kako u demokratiji ljudi biraju gradonačelnika Beograda, i kako kod ljudske vrste vlada averzija prema sluzavcima i gmizavcima, izbor poslušne kuce doneće više glasova od bilo kog daždevnjaka ili kameleona. Pogotovu što izlapeli deo biračkog tela Šapića još uvek doživljava kao rotvajlera koji brani narodne interese, a ne poslušnu partijsku pudlicu.
• Iako je svemogući Vođa (nem. Firer) sposoban da rešava milijardu problema istovremeno (Kosovo, vakcina, litijum…) nekako mu ispod časti da se bavi kanalizacijom u Malom Vlažnom Lugu. Njegova kocka je ugled Srbije, a ne građevinski materijal za popločavanje trgova.
• I zato –  pažnja, pažnja! – do daljnjeg, Veliki Vođa je odlučio: neće biti gradonačelnik Beograda… Niti patrijarh Srpski!

Imam među prijateljima i bliskim osobama ljude koji su se primili na to da (za razliku od Estonije, Irske, Portugala i Azerbejdžana) zidanje puteva, fabrika i pruga zahteva nesmenjivog i svemogućeg Vođu. Mnogima sede vlasi pritiskaju mozak, pa su bili i ostali višegodišnji ovisnici o autoritarnoj vlasti. Ali čak i njima gledanje Skupštine, Sarape i Marića je prestalo da bude sirotinjska zanimacija i postalo nešto ljigavo i gadno.

Zato, za kraj, da još jednom otresem prašinu sa reči klasika marksizma: „Drugovi, ako nam neko dođe glave, biće to mangupi u našim redovima“. Izgleda da u našem slučaju to neće biti „mangupi“ već ljigavci koje niko ne može da smisli. Jer, možda neko misli da je iznad zakona države, međutim društveni zakoni uzroka i posledica ipak važe za sve.