Vakcinalna demokratija

U stara, dobra(?) vremena, kada se ljubav prema Vođi izražavala horskim pevanjem i uručivanjem valjkastog predmeta na stadionu, kružio je vic o nesrećnom povratniku sa Golog otoka. Kad je najzad, željan svega posle višegodišnje robije, ušao u kafanu i naručio šniclu, kobasicu i vino kelner ga je dočekao rafalom pitanja: Bečku ili parisku? Kranjsku ili sremsku? Tikvešku smederevku ili Karlovački rizling?
Setivši se da se jednom već debelo opekao pri izjašnjavanju, on mu zakuka:

- Uh… ništa! Daj mi samo jedan čaj.

- Ruski ili kineski?

- Ma, čoveče, daj mi, bre, običnu vodu!

* * *

Vremena kada je jedno pogrešno izjašnjavanje moglo čoveku da upropasti život su, hvala bogu, za nama. Ili možda nisu? Danas, u vulinastim vremenima kada se ljubav prema Vođi izražava u sarapičastim emisijama, narodu na(v)učenom na to da mu TV dnevnik formira slobodnu volju, postavljeno je pitanje:

- Kojom vakcinom želite da se vakcinišete?

Na švedski sto balkanske demokratije šljusnuta je mogućnost izbora koja se ne pruža ni samim Šveđanima. Jer, tamo gde je krunisani vladar simbolična maskota, kruna se redovno menja samo u menjačnicama, a izvršna vlast na izborima. Siroti Hogar Pedersen može samo da sanja priliku za izjašnjavanjem o tome šta želi da mu krnu pod kožu: Fajzer, cajper, rusku, kinesku…

Kako danas cela planeta počiva na normama potrošačkog društva i individualnih sloboda, mogućnost izbora je postala neizostavni deo naše stvarnosti. Uprkos tome što su se mnogi zeznuli arčenjem penkala u prisustvu matičara, danas se bračne zajednice (gde se često slovo „d“ obrne u „b“) formiraju ličnim izborom, a ne pregovorima plemenskih starešina. Takođe, kupovina određenog deterdženta, kafe ili piva prepuštena je ćefu pojedinca, nikako centralizovanoj distribuciji, bonovima, listama čekanja ili grabežom „daj šta stiglo“.

U zemlji gde su „američka televizija“ i „kineski fušeraj“ postale standardne negativne odrednice, odjednom se Milojku iz Dudulajca i Filipu sa Senjaka nudi žvaka da su američka i kineska vakcina podjednako dobre, da samo treba da ode na Brnabićkin sajt, da popuni prijavu i da čeka da država udovolji njegovoj želji. Tu, nažalost, postoji nekoliko problema:

• Na buvljačkoj tezgi vakcina postoje samo uzorci namenjeni testiranju (otprilike kao kesice šampona na promotivnim akcijama).
• Ne postoje bilo kakva uporedna istraživanja efikasnosti, trajanja zaštite i procentu negativnih nuspojava.
• Novi, mutirani sojevi virusa odstupaju od onih na osnovu kojih su vakcine pravljene, pa se već sada postavlja pitanje potpune zaštite.
• Osim medicinskih, tu su i drugi faktori – birokratama pojedinih zemalja se prepušta procena efikasnosti „tuđih vakcina“ i, shodno tome, davanje dozvola za prelazak njihovih granica „pogrešno“ vakcinisanim strancima. Hoćete u Grčku sa ruskom vakcinom? Alo, Brisel, alo, Belosvetska zdravstvena, javite se...

Naravno da kvalitet vakcina nema veze sa neprijatnim pitanjima TV novinara ili kvalitetom jeftinih kopija, ali suština slobodnog izbora je upravo u tome da znamo šta kupujemo na buvljaku političke ili potrošačke ponude. Kada nas u televizijskim EPP spotovima budu podsetili da bivša vlast nije sagrdila ni jednu jedinu kovid-bolnicu (ili nabavila vakcinu), lako će nas ubediti i šta treba da se zaokruži na narednim izborima, i koga treba krunisati za Doživotnog Maršala. A ako pogledamo kolika je verovatnoća da nam se bilo šta sa menija eUprave stvarno ubrizga u nadlakticu, jasno je da je kineska vakcina u ovom trenutku jedina objektivna mogućnost. Kineska braća ispoljavaju svoju tradicionalna ljubav prema srpskom, argentinskom i emiratskom narodu slanjem miliona probnih uzoraka na testiranje, konkurencija nas gađa 500 puta manjim brojkama. Dakle, pre upotrebe mozga obratite se svome lekaru ili farmaceutu ili se držite drevne mudrosti: „bolje kineska u ruci, nego Fajzer na grani“.

Ono što u celoj priči zabrinjava je upravo konflikt između 3 stvari: ogromne svetske jagme za vakcinama, njihovog navrat-nanos razvoja i mogućih virusnih mutanata koji ne šljive vakcinu ni 22%. Iznenadni „zastoji u proizvodnji“ ruskih vakcina, produžavanje roka između 1. i 2. doze u Engleskoj, najavljeno kašnjenje u isporuci i najave tužbi od strane pojedinih država prema proizvođačima, ukazuju na nekakve ozbiljne probleme u ovoj generaciji anti-kovid imunizacije.

Ali, da ne razmazujemo ovde antivakseratorske nusprodukte iz skeptičkih jama sa fejsbuk zidova. „Treća sisa“ (specijalno izdanje „Trećeg oka“) objasniće autističnim ovisnicima o paranoji sve o fiktivnim nuspojavama: skraćivanju penisa za 3 inča, pretvaranju bogobojažljivih ljubitelja tradicionalnih vrednosti u razvratne pederčine i bujanju prekobrojnih mlečnih žlezda. Tu, u mentalnom prostoru između naučne fantastike bilgejc-čipova, lagarija Kriznog štaba i polu-skrčkanih vakcina odvija se još jedno testiranje, mnogo dugoročnije od onog vakcinaškog.

Kako je, za samo nedelju dana, od vakcinalne apstinencije (početni broj lekara u Nišu koji su želeli da se vakcinišu iznosio je 20%) došlo do gužvi pred špricaonama?

Pa štos je u tome što čipovi koji kontrolišu ljude postoje u TV aparatima i što se zračenje mozgova obavlja na nacionalnim frekvencijama. Dovoljno je bilo da se u medijski prostor ubrizga najava nestašice, i odjednom se formirao potrošački stampedo u jurišu na preostale doze. Sinovac, daj sipaj deki jednu staru, kinesku, mož‘ se desi da deka ne dočeka neku Modernu.

Jer, iako je danas tehnologija vakcina daleko od savršenstva, tehnologija vakcerebralne manipulacije usavršena je do perfekcije.  Možda u Srbiji „imunitet krda“ još nije postignut, ali mentalitet svakako jeste. A da li će nam kao nuspojava porasti neki deo tela, videće se uskoro. Jedno se nadam da to neće biti magareće uši!