Porodica u mreži “Velikog brata“

Suština opstanka i napretka svakog društva je u porodici, jer je ona, porodica, ćelija svakog društva. Poznato je to. E, baš zato porodicu do temelja treba razoriti, ukoliko se želi apsolutna dominacija nad svim onim ostacima nečega što se u neka davna vremena čovekom zvalo.                                                                                                             

Ljudi su slabi prema deci, ne svi, naravno, ali ima onih koji ovaj sasvim razumljiv prirodni odnos koriste u najrazličitije svrhe. I kako ima onih koji su na sve spremni, da bi svojim potomcima omogućili lagodno putovanje u budućnost, sa sve genima u kojima tihuje i nešto od njihovog pokvarenog karaktera, tako ima i onih koji su spremni i na barikade da jurišaju, pod kordone da se zavlače i mnoga druga čudesa da rade, a sve pod izgovorom da ima stvari koje ne rade zbog hrabrosti, već jednostavno zato da bi mogli da pogledaju u oči deci i deci svoje dece. Kako je to dirljivo.

Unošenjem TV-a u domove građana, jednom je za svagda uništena svaka komunikacija među najbližim srodnicima, da ne kažem ukućanima, što je, dakako, televizijska terminologija koja na najbolji mogući način, nažalost, objašnjava odnose u porodici. Zadivljujuća igra sličica, iza kojih stoji do ludila dovedena potreba za nametanjem sopstvenog interesa i, naravno, čiste prevare, otrgla je vaspitavanje vaspitačima, i stvorila vojsku neukih, a samouverenih manekena života. Vojsku mamlaza, koja se lako kontroliše, i kojom se lako upravlja. A što je najgore, radi se o najbližim srodnicima sa istim karakternim crtama, a sasvim drugačijim pristupom datim okolnostima, što je najgora moguća kombinacija za opstanak zajednice.

Porodica je tako postala mesto razdora, osnovna ćelija sunovrata i arena u kojoj se ubija empatija, ono što je prvi uslov za opstanak među ljudima. Sećam se svojevremeno, kad su TV aparati imali samo dva programa, aktuelan je bio sovjetski vic u kojem, kako se kaže, gledaocu koji prelazi na drugi kanal, tip iz KGB koji tamo sedi i udara se pendrekom po otvorenoj šaci, mirno kaže: „No, no, Ivane Ivanoviču, vrati se na Prvi program“.

Toga više nema. Tehnologija je napredovala da danas i najbednije sprave imaju toliko kanala, da je potrebno desetak minuta samo da bi se pregledala ponuda. I nije više potrebno niko da vas tera. Svako, odnosno većina dobrovoljnih ovisnika kao da i ne radi ništa drugo, osim što bulji u ekran sa daljinskim u rukama.Tu i tamo se skoči do klonje, frižidera ili slavine, i to je sve. I čik svom bračnom partneru da saopštite ko vas je tog dana mobingovao ili spopadao iz sasvim drugih razloga, dok on ili ona, po stohiljaditi put opijeno zuri u upijajuće uloške sa krilcima i kljunićima. Stvar je otišla tako daleko, da ni vaši najljući neprijatelji nisu u stanju da vas otrgnu od mašine za pranje mozga, čak i kada ste im potrebni samo kao deo biračkog tela.

Pri svakom ulasku u tuđ dnevni boravak, osetite tešku negativnu navalu iskrenog besa koju prati neizgovorena, ali i te kako opipljiva rečenica: „Koji ga krasni baš sada uputi ka nama“. Da, pokušavaju da vas čuju, jednim uhom, dok kao drogirani, sa glavom negde između vas i sprave, pokušavaju da ostanu u kontaktu sa sadržajem na ekranu, kao sa bocom za infuziju. Sve je to već dobro poznato, ali kao i mnoge druge stvari, podvedeno pod novi stil života i civilizacijski trend. Reklo bi se, sasvim normalna nenormalna stvar. Život je postao vakuum, onaj slobodni prostor između TV programa, koji sve više ne dozvoljavaju da taj bezvazdušni prostor bude dovoljan da se čovek na miru pomokri. Uvek negde ima nešto što bi trebalo videti, čuti, saznati, nešto bez čega će ti život definitivno ostati prazan, a mozak ukrašen rupom velikom kao kliker.

Porodice su tako postale samo gledaoci TV programa, koji pod istim krovom samo još frižider i klozetsku šolju dele. Stranci u sopstvenim životima, kao i u životima svojih najbližih. Kada se tome dodaju kompjuteri i mobilni telefoni, onda postaje jasno da ljudi današnjice, takozvani tranzicioni gubitnici, više nemaju vremena ni za poradi sebe. Treba videti sve, odgovoriti svima, udesiti profil, odgledati klip... A život prolazi. I što je najzanimljivije, dok su svi u neopisivoj frci, sa po dva mobilna preko kojih istovremeno razgovaraju, prateći najnovije mehuriće latinoameričke sapunice i slušajući mjuz sa kompa, sve okolo do te mere stoji da je to zastrašujuće. Štaviše, i to je jedna od osnovnih karakteristika tranzicije, dok su svi u paničnoj žurbi, vreme sa svim onim što ga čini jednostavno ide, ali unazad. I tu se stvara nešto kao neka nova dimenzija, za koju tranzicionim gubitnicima još nisu evoluirala nova čula, pa se sa onim priglupim izrazom bene smucaju okolo u svetu kojem, očigledno, ne pripadaju.

Tako je tranziciona porodica, uz sve rečeno, postala najgora kazna, umesto da bude ćelija u kojoj se čovek okrepljuje, duhovno napaja i priprema za novi život, na osnovu stečenih iskustava. Tuga roditelja koji gleda svoju gladnu i nikome potrebnu decu, bol je kosmičkih razmera. Saznanje da ćeš umreti kao smrad, samo zato što nisi rođen i vaspitan kao gad, nije nimalo lako podneti. A dići ruku na sebe još je gore, jer su ti pored dece, ideolozi tranzicije natovarili i stare, onemoćale nekretnine u obličju roditelja o kojima moraš da brineš, mada samo oni imaju kakva-takva, a uglavnom nikakva, redovna primanja.

Ivan Rajović