Putovanje nakraj zloći

Poglavlja su otvorena! Ali ono što nam nude kao spas zapravo je naša propast, ako i propadanje ima svoj maksimum, a ima. Propast je to naroda, nasleđa, kulture i svega osim teritorije, a i to samo delimično. Jer mi smo narod mimo ostatka sveta i ovo što nam se dešava je proces privođenja pameti, saobražavanja sa onima koji su daleko odmakli u demokratskom procesu.

Mi koji smo decenijama živeli u vakuumu komunističke ideje, ubeđivani, i ubeđeni, da smo izabrani i da nam je dobro, sad moramo da budemo neki drugi da bismo bili normalni. Da bismo bili Evropejci moramo da se odreknemo sebe. To su ta poglavlja, ta Pandorina kutija koja je tek otvorena. To je to što nismo shvatili ili nećemo da shvatimo. Put u Evropu je zapravo dresura voljno, ili nevoljno, sumasišavših, kojom se taj još uvek vegetirajući materijal pretvara u poslušne zombije Zapada.

Za to vreme mi doživljavamo katarzu, ali kao što nam je i primereno, u sasvim suprotnom smeru. Sve što se ovde događa samo je rastakanje svegapostojećeg, lišavanje sopstvenog bića, svega što ga je činilo baš takvim ne bi li se (o, Bože!) tako oživotinjeno, oglodano i brutalno obezduhovljeno, tek kao fizička pojava najprimitivnijih karakteristika koja diše, uzdiglo do božanskih visina demokratski oplemenjenog pripadnika čovečanstva.
Prosto rečeno, mi smo jedno veliko niko i ništa od kojeg bi tek trabalo napraviti nešto, kao od grumena grobljanske ilovače.

I tako amputirani od svega urođenog i stečenog, možda jednoga dana i postanemo još jedna raspaljena zvezdica na gasećem nebu EU. Ali ko i šta ćemo mi, kao ubogi došljaci iz pogrešnog sveta, biti tada među onima koji su decenijama na tom putu očovečenja? Tek lepo upakovana i volje lišena rulja dvorskih blesana i seiza na evropskom dvoru. Rulja sa posebnim potrebama koju je samo milosrđe gospodara sveta ostavilo da traje. Vojska budućih izvršilaca svega onoga nedoličnog civilizovanom Evropejcu.

Ne, ne govorim o onima koji su otišli i već se nakalemili na stablo tog elitnog dele svetske populacije. Govorim o nama preostalim, jadnim, gladnim, sluđenim, obezduhovljenim i svega ljudskog lišenih vučića u ovoj jazbini koja bi otvaranjem poglavlja trebalo da se uljudi i postane bar leglo poslušnih sisara ratosiljanih čak i sopstvenog smrada. A smrada je sve više, kao da je to pojava koja bi trebalo da doživi maksimum kako bi počela da čili i vetri iz svake pore ovog nacionalnog bića u raspadanju.

Zar nije normalno da neko ko o nama brine, radi na našem oplemenjivanju ne bi li nas lepe, uredne i produhovljene primio u svoje okrilje, a ne ovako usrane i ogrezle u svim nepodopštinama svekolikog razvrata?

Mi koji ni samima sebi ne valjamo, mi koji smo bačeni u čeljusti najgorima među nama, kako bi se ova zemlja iznutra oglodala i lišila svega što je čini Srbijom, trebalo bi sutra da se dopadnemo onima koji na nas gledaju kao na bezumne, masne, zakrvavljene gibaničare kakvim sunas i napravili. Ili je i to deo našeg putovanja nakraj zloći, etapa u kojoj moramo da se suočimo  sa onim što u suštini jesmo, sa svim tim zlikovcima, obmanjivačima, lažovima, lopovima, smradovima koji haraju medijima i svim onim talogom podignutim sa dna ne bi li on, mislim talog, bio jednostavno skinut kao skorela krasta sa žive rane nacionalnog bića?

Akoje tako, onda pristajem. Otvarajte poglavlja. Jerkad uđemo u Evropu, nas ionako više neće biti,a iako nas bude, to nećemo biti mi, već neki drugi kao i ovo sada što samo pre nekoliko godina nismo mogli ni da zamislimo da jesmo, a jesmo.

Umesto svega trebalo bi samo dozvoliti da profunkcioniše srpska pamet koja je vekovima sistematski uništavana.Ali to je jedino na šta niko i ne pomišlja, ni okupatori, ni njihovi namesnici ovde. A kad se poglavlja zatvore, kakvog li paradoksa, kao obezglavljeni narod kročićemo u predvorje sreće, ne svojim trudom i zaslugama, već pristajanjem na izlazak iz oklopa koji nas je činio onim što smo bili, kao sluzavi puževi golaći u tehnički usavršenom svetu bankarskih predatora u kojem će, opet, najgori među nama, kakve danas imamo na političkoj sceni, da puze i dalje.

Ali to je taj svet ka kojem smo se zaputili, u koji nas uvode kao gubavce koji bi još trebalo da budu i zahvalni svojim spasiocima. Guba je izlečiva, ali ostavlja tragove, jasne i doživotne, na telu i duši. No, koga je više briga za to? Faza u kojoj jesmo to najbolje dokazuje, a naše putovanje nakraj zloći tek počinje. Srećan nam put!

Ivan Rajović