Samo sloga Srbina spašava

Zlo voli razdor. To mu je hrana, izvor, prilika da vlada. Zlo čvrsto stoji između dva dobra i zakuvava supicu mržnje, ljubomore, zavisti. Često čak glumi mirotvorca. Kao, pokušava da pomiri dve zavađene strane, a ustvari, potpiruje vatru kad niko ne gleda.

Ovo svi znamo. Uostalom, preživeli smo to kao narod. Mada, mnogi nisu ni preživeli, a mnogi su ostali živi, ali u stanjima kakva ni najgorem neprijatelju čovek ne bi poželeo.

Ispravite me ako grešim, ali meni se čini da se, posle svega što smo preturili preko glava, nismo nikad ujedinili kao nekad. Naprotiv, ponekad imam utisak da se sve više i više razjedinjujemo. Znam, život je težak, svako se bori za sebe, vija ‘lebac nasušni, gleda samo kako da preživi. To se ne može poreći. Ali, mora se uvek imati u vidu da je svima tako. Nikom nije mnogo lakše nego tebi. Svako ima svoju muku. Neverovatno je koliko svi težimo istim vrednostima – miru, spokoju i sreći. Svako ljudsko biće samo te tri stvari želi. Druga je stvar što mnogi to pokušavaju da steknu na potpuno pogrešne načine. Ali svi živimo za taj momenat, kada ćemo biti spokojni i srećni.

Proučavam već dugo svetske velikane, uspešne tajkune, poznate ličnosti. Čitala sam o svakom pojedinačno, pokušavajući da proniknem u njihovu ličnu filozofiju. Većina ih živi po istom sistemu. Bar oni koji su trajno uspešni. Prvo, svoj uspeh i bogatstvo stekli su pomažući drugima da uspeju. Srž njihovog posla, kakav god da je, uvek je da se pomogne drugima, na ovaj ili onaj način. Drugo, svi su, bez izuzetaka, čovekoljupci. Velikodušno, bezgranično, od srca daju sve što se može dati – vreme, novac, pažnja. Kažete, lako je njima davati, kad imaju gomile. Jeste, sigurno lakše nego nama, običnoj raji. Ali ako nemaš novac, daj svoje vreme. Pomozi onima koji ne mogu ili ne znaju da pomognu sami sebi. Nikad ne znaš šta od toga može proizaći, i kako te život za tako nešto može nagraditi, i kada.

Ko bi rekao, zar ne? Recept za uspeh je pomaganje i ljubav. Moj svet se okrenuo naopačke kada sam to spoznala. Dugo sam živela u ubeđenju da čovek mora da bude gnjida, beskrupulozni monstrum, koji gazi sve pred sobom, da bi došao na vrh. Ima i takvih, i previše, ali oni brzo tonu. Koliko god da vam ovaj naš svet izgleda nasilno, zapravo samo prave, spontane, iskrene težnje, pune ljubavi, razumevanja i tolerancije večno opstaju. Tajna uspeha je pomagati drugima da opstaju, napreduju, cvetaju, da su srećni, spokojni, imućni.  

Neću puno da vam pišem o tome koliko sloge fali u našem narodu. Princip je isti, decenijama. Uvidi se problem, svi pričamo o problemu, dan, dva; nedelju, dve; mesec, dva; godinu, dve; deceniju, dve... Ali niko ništa ne preduzima. Onda jedan krene. Sramežljivo i uplašeno. Umesto podrške, nailazi na gomilu otpora. Podmetanje nogu je klasična reakcija, jer, Bože moj, „ko je on sad da postane vođa?“ U svim krugovima, društvo bazdi na ljubomoru, netrpeljivost, zavist, netoleranciju, nerazumevanje. Svako hoće da bude prvi, najbolji, najbogatiji, najuspešniji. Retko ko zastane pa pogleda oko sebe i vidi kolegu, saborca, saveznika, saputnika, ili bar nekoga ko se isto kao i on pati, ”sapatnika”. Većina vidi konkurenciju, protivnika, neprijatelja.

Ne može ništa dobro iz toga proizaći. Nikad nije ni moglo. Svaka korenita promena, revolucija, obnova, zahteva slogu, udruživanje, partnersto. Za slogu je potrebno razumevanje, ljubav, samilost, strpljenje, tolerancija. Mi svi to nosimo u sebi. Samo smo ga trenutno sakrili, jer je neko proglasio da su to vrednosti koje nisu u modi. Stav da se ne može biti čovek u današnja vremena, verovanje da moramo biti bezosećajni skotovi koji kose sve pred sobom, odvodi nas u propast, to je sad već evidetno. Znači, to smo probali, i videli da ne ide. To nam je donelo kriminal, siromaštvo, pad morala, zlo.

U vazduhu se već oseti težina patnje ljudskih duša. Gledamo kako jedno društvo tone do samog dna. Praćakamo se kroz mulj, i čekamo da nas neko ili nešto odgurne prema površini. Tu grešimo. Nema nekog. Da isplivamo moramo sami. Ali pre toga moraćemo se opet zavoleti, ujediniti, pobratimiti. Kao nekada. 

Bojan Čupić