Šeki'z on d roud agen

Njegov uspon od golobrade, prerasle karikature četnika, preko omiljenog Slobinog opozicionara, učesnika u vlasti, do haškog zatvorenika i konačno, neke iščašene simbioze mesije i viteza – osvetnika, pokazuje u kolikoj se meri naš politički život - i društvo u celini, opire zrelosti, pa i samoj  logici.

Šešelj je neki kosanćim manihejski lik. S jedne strane, zastupnik nagrđe i najreakcionarnije desne politike, s druge strane nesumnjivo inteligentan i veoma obrazovan. S jedne strane čovek agresivnog, dramatičnog nastupa, s druge strane zabavan i duhovit, sklon svojevremeno pojavljivanju u „estradnim“ emisijama neobaveznog sadržaja.  Fašističke i nacionalsocijalističke ideje cvetaju u neku  jezivu, kičastu  grotesku; u tom smislu možda ovakve pojave i nisu neobične - poput našminkanih, bučnih, naoko šarmantnih klovnova u čijem izgledu i ponašanju, međutim, ima nečeg zastrašujućeg.

Šešelj je megatrol. Uopšte ne čudi njegova vanredna popularnost na Internetu. Ono što je i otužno, i  istinski tužno, je njegova spremnost da do kraja troluje svoj sopstveni život. Postoji li ideja u koju on odistinski veruje? Ideja o Velikoj Srbiji, nacionalnoj državi, etničkom čičćenju, drugim balkanskim narodima kao pljosnatim crvima – veruje li najmlađi doktor pravnih nauka, bivši Titov omladinac, zbilja u ove fantazmagorije? Ili samo odabira one najupadljivije, najkolosalnije, one koje će izazvati najviše reakcije – i onda, kroz sprdnje sa „klanjem zarđalim kašikama“ dovodi u pitanje i njih same?

Njegovi politički nastupi, uključiv i samu njegovu pojavu, karakterističnu govornu manu i dikciju, izgledaju kao nekakvi dobro odglumljeni performansi, sračunati na to da deluju neozbiljno, da igraju po ivici noža, da skaču u oči, skreću pažnju na sebe. Pa ipak, ta naoko komična figura nanela je, direktno ili kroz svoje poklonike, mnogo zla ljudima „neodgovarajuće“ etničke pripadnosti – recimo, u Zemunu ili po Vojvodini.

I dok je njegov mladi štićenik, sadašnji (nažalost) Premijer Srbije, očigledno beskrupulozni karijerista koji menja stavove shodno dnevnim potrebama, Šešelju se ne može odreći nastojanje da izazove pažnju, ali mu je Vučićeva ljigava pragmatičnost svakako strana. Naprotiv: držeći se tvrdoglavo nepopularnih stavova, završio je u donkihotovskoj borbi protiv haških aždaja. I tamo je maestralno trolovao, na radost Srbalja koji su, opčinjeni, pratili suđenje. Ponuda Veću da mu „pop’ši kuvac“ ili potraga za prevodiocem sa hrvatskog na sprski jezik verovatno je samo produžila kazamatsku agoniju, a njega polako počinjala da transformiše u heroja. Ko bi uopšte  napuštao relativno stabilnu popularnost, sigurnost, sopstveni život i porodicu, da bi sitničavo i strpljivo spamovao sud pojedinostima, neumorno zabavljajući zagrižene euroskeptike?

Tako smo kupili sokove i grickalice, natukli one 3D naočari i sada čekamo da mečka zaigra pred Vučićevim vratima. Jedni u Šešeljevom dolasku vide nešto poput povratka besnog tate koji će dobro da ispraši zadnjicu neposlušnom detetu (kuma da i ne pominjem), pa će se ono dozvati pameti i prestati da glumata. Drugi gledaju i dalje od toga, pa vide šansu za nekakvo reaktiviranje opozicije i svrgavanje naprednjačke vlasti. Nije ta opozicija baš ono što smo želeli, ali pošto se politička scena Srbije u ovom trenutku svodi na prazne, reciklirane ljušture korumpiranih političara i njihove trivijalne strančice, Šešelj izgleda kao ljudska i moralna gromada.
Neki pak, konačno, u Šešeljevom povratku vide tendenciozni pokušaj Zapada (ili domaćih izdajnika) da se vlast destabilizuje i/ili razbuca. Kao da malj pobune leži u rukama jednog jedinog, bolesnog, čoveka.

Pa, iskreno: gadim se vlasti koju likovi poput  Šešelja mogu da destabilizuju. Gadim se takođe i zemlje u kojoj je Šešelj osoba koja se vidi kao dostojan predvodnik pobune protiv te vlasti. Gadim se i nas koji čekamo da se Šeki i Aca pobiju kao dva petla na bunjištu, dok mi urlamo i navijamo.

Ovo nije reality show, ovo su naši životi i životi naše dece. Vreme je da Šekija, kada već nije osuđen za stvarne zločine u kojima je učestvovao ili ih podstakao, svedemo na pravu meru – statističku, da ne kažem, fašističku, grešku, kao što bi stranke tog profila i trebalo da budu.
A onda, nadam se, isto, samo stvarnom i neophodnom pobunom, učinimo i sa strankom i pristalicama njegovog omiljenog, mladog hemoroida.

Iva Radović