Smrt i oko nje

Stvari i događaji oko nas se danas sagledavaju sasvim drugačije, jer je smrt postala više nego sastavni deo kvaliteta života. Uvođenjem nove tehnologije, pre svega kablovskih i satelitskih televizija, svaki tranzicioni pojedinac, pošto se ovo njih najviše tiče, ima tu mogućnost da prisustvuje bar svakoj desetoj smrti na planeti. Ionako besposlen, prepušten sebi i svojim depresivnim mislima i paranojama, tranzicioni gubitnik posmatra sve, od pokolja ajkula u Tihom okeanu, uginuća jakova na Himalajima, sagorevanju prašuma u džunglama Amazona, i tako redom, do ubijanja prepelica u Vojvodini. Međutim, ono što je nama bitno, jesu ljudske smrti kojih, reklo bi se, nikada nije bilo više nego danas, a pogotovu zbog činjenice da istog momenta možete da gledate utapanje stotina azilanata, reportažu o klanju rođenog oca sekirom u nekom prigradskom naselju i izveštaj o posledicama cunamija u Japanu. Hoću da kažem da je smrt, više nego ikad, postala masovna pojava, koja je odavno izgubila onaj šarm velike tragedije za nosiocem jednog jedinog i neponovljivog života. Ima još takvih slučajeva, ali su oni vrlo retki, a tehnologija kapitalizma je otišla toliko daleko da, kada umre neko nebitan, nikoga nije briga, a kada umre neko bitan, onda se svi upinju iz petnih žila da i na njegovoj smrti, još na ukopu ili prilikom kremacije, zarade neku kintu. Tako je i smrt, kao takva, postala jedna velika zajebancija, šou-biznis, reklo bi se. I da ne elaboriram previše ovu morbidnu temu, valja reći to da kada su smrti u pitanju, pored svih do sada poznatih i postojećih podela, sada postoje  uglavnom dve, i to neprikosnovene: smrti se dele na brze i kratke –efektne, i duge i spore – vaspitne.

I mada postoji beskonačno mnogo načina da se i pre vremena ode iz ovog života, sigurno da mnoge mogućnosti još nisu iskorišćene, kao što je sigurno da će iz dana u dan biti sve novijih i novijih načina za umiranje, kao što je, recimo, sušenje mozga od preterane upotrebe mobilnog telefona, ili umiranje od batina dobijenih na gej paradi, i tome slično. Ipak, smrt je pojava koja se uvek i za svakoga završava na isti način, a to je prestanak života ili, bolje rečeno, moždane aktivnosti, bez obzira na uzrok i to da li se radi o smrti u ljubavnom aktu ili padu sa terase.

Uglavnom, sve je manje onih koji računaju s tim da će umreti prirodnom smrću, što je, ne tako davno, bila jedna od uobičajenih i relativno masovno upražnjavanih disciplina, ne računajući organizovane pokolje i prirodne katastofe. Ljudi su mirno sedeli u kućama ili obavljali redovne aktivnosti, čekajući da na njih dođe red. I došao bi. Ali, farmaceuti su smislili, pored ostalog, i mnoge lekove koji, to se mora priznati, i pored sveopšteg masovnog trenda umiranja, ljudima produžavaju živote, ili se to bar tako čini. I sada, umesto relativno pristojnih leševa u, za to stanje primerenom, okruženju, danas imamo na hiljade, pa i milione živih leševa koji šetaju, jebote, sam Bog zna zašto, a koji bi odavno već trebalo da su sa druge strane. Neki se čak bave i javnim poslovima, politikom recimo. Možda je to nešto što neki smatraju naučnim dostignućem vrednim divljenja, a možda i nije, ne znam. Iskreno rečeno, čini mi se da život za većinu postaje sve mučnija pojava, sa kojom ne bi baš da odugovlače uz pomoć aspirina, infuzija, nitroglicerina, vazelina i drugih pomagala. Mada, uvek ima i drugačijih primera. No, bilo kako bilo, a u skladu sa okolnostima na koje su nas navikli i bez obzira na dugovečnost, svako je suočen sa činjenicom da će jednoga dana, ukoliko mu neka druga budalaština ne dođe glave, to učiniti rak. Tako je rak postao sinonim za smrt, i to najjeziviju koju je moguće zamisliti. I da aspirindžije ništa drugo nisu izmislile, dovoljno je to što su osmislile sredstva da ovim nesrećnicima olakšaju muke.

I ako neko može da se smatra srećnim čovekom, za sebe i one koje ostavlja, to je onaj ko ima tu privilegiju da umre relativno brzo, kratko i efektno, po mogućstvu u komadu, i sa neizmenjenom fizionomijom. Najgora varijanta je smrt posle nekoliko pojedenih ćebadi i jastučnica, potpuno izobličen, izmučen, ponižen ili prosto rečeno, kao surovo kažnjeni tranzicioni škart otići sa ovog sveta, posle sve one bede u kojoj se sve vreme živelo. Ali, mnogi nisu u situaciji da biraju, mada ima i onih kojima nikada nije dosta, pa bi da život odžive do poslednjeg daha, makar im se i najmanja koščica u trulež vlastitu pretvarala. E, to nije lepo. Bar mi, koji smo prošli kroz sve ovo, shvatili smo da, i pored toga što se život smatra najvećom vrednošću na svetu, ima situacija, a i ljudi, koji su i te kako u stanju da vam to što je najvrednije u velikoj meri potamne, da ne kažem ogade, do te mere da poželite da vas nema, umesto da njih nema. A, ako već mora da se razmišlja o smrti, a očigledno je da mora, onda nam preostaje jedino da se nadamo, a možda i poradimo na tome, da bude što brža i laganija. Jer, zamislite samo kakvo je olakšanje za onoga ko je živeo kao pas da umre kao gospodin. Božji dar, pa makar i na kraju života, koji nismo znali da cenimo kad je trebalo, i kad je to malo smisla.

Ivan Rajović