Srbija među pincgauerima, prosperitetna i mnogoljudna

Šta je ono što ostaje iza jednog naroda, što ga definiše i upisuje u istoriju? Istorijski događaji i ličnosti, materijalna i nematerijalna kultura, svetski priznati naučnici? Verovatno sve od navedenog. Od pojave pisanih svedočanstava možda smo bolje upoznati sa istorijom čovečanstva, ili pojedinačnih naroda. A možda i nismo, jer „istoriju pišu pobednici“, i uvek postoji sumnja u vezi namerno sačuvanih i namerno izgubljenih svedočanstava. Da li se pojavom interneta dokumentarnost poboljšala? Definitivno je teže sakriti, a lakše montirati. Marketing je postao ozbiljna nauka, koja ozbiljno zloupotrebljava istraživanja na polju psihologije, sociologije i antropologije.

Šta bi se o srpskom narodu kroz sto godina moglo reći na osnovu jednog jedinog snimka TV dnevnika ili zasedanja Narodne skupštine, ili arhiviranih vesti nekog informativnog portala?

Ukratko – da smo potpuno šizofreni.

Dok Skupština raspravlja o zakonu kojim bi se kažnjavalo učešće naših građana u ratnim sukobima na tuđim teritorijama, nimalo pacifistički organizuje se vojna parada. U okviru priprema, beogradskim ulicama patroliraju tenkovi, dok grad nadleću avioni. Danima. Srbija se predstavlja kao nezavisna i neutralna zemlja, u kojoj ruski predsednik pomera 20. oktobar na 16. Izvesna gospođa, koja nakon ortopedskih i hirurških zahvata zbog smanjene pokretljivosti nije u mogućnosti da snimi novi privatni video, ipak pronalazi put do naših srdaca, i Putinu peva „Hepi brZdej“.

Sa aerodroma u Beogradu nestaju dva sanduka oružja. Trebalo je da završe u podzemlju, ili pod zemljom. Policija je otkrila lopova, ali niko živ ne može da otkrije ko je bio zadužen za obezbeđivanje osetljive pošiljke na aerodromu.

Direktor Javnog preduzeća „Pošta Srbije“ izjavljuje da je pošta poluvojna organizacija, sa uniformisanim licima, i ostaje živ.

Premijer ima stalni termin na televizijama, koje su već navikle na promene programske šeme kad god ovome padne na pamet da drži konferenciju za novinare. Vanrednu, naravno. Uporno izostaje jedino konferencija za novinare na kojoj nas obaveštava o zatvorskoj kazni izrečenoj sinu Željka Mitrovića.

Brisel nas hvali zbog uspešno održanog Prajda, pod snagama obezbeđenja dovoljnim da za pola sata okupiraju Lihtenštajn, na primer. Grde nas zbog smanjenja medijskih sloboda, koje Manulać u Skupštini brani tiradama u koje veruje još samo instalirani Valter. Botovi postaju moderna paravojna organizacija u paranormalnoj Srbiji. Bolje su organizovani od vojske i policije zajedno. Žandarmeriju isključujemo iz analize, jer je trenutno desetkovana, pošto ne pazi koga pendreči. Pošteno!

Predsednik jedne niške opštine u samo jednom broju opštinskog javnog glasila (čiji je izdavač, a i član uredništva) ima 103 fotografije. Mašala!

Za to vreme Zaharije Trnavčević četvrtkom od 2 popodne mitinguje s megafonom na Trgu Republike, dok Olja Bećković najavljuje Utisak nedelje ispred zgrade B92.

Studenti protestuju, bez obzira na tenkove i avione. Mediji javljaju da su studenti zauzeli Filozofski fakultet. Vest je da fakultet pripada studentima. Duhoviti transparenti kruže internetom, dok bauk kruži gde god stigne. Svevideće oko raznih urednika stogo pazi na ugao snimanja protesta. Jedino ih internet zeza.

Advokatima se štrajk usladio, pa organizuju skup u Sava centru, koga se ni Balašević ne bi davnih godina postideo. Selaković lupa u šerpe i duva u pištaljku. Mada više lupa.

Hirurg slikao pacijenta s nožem u grudima, doktorke se slikale ispred žene koja se porađa, nastavnica slala erotske fotografije bivšem partneru (?), a probali da joj smeste seks-aferu s učenicima. Diskreditacija javnog sektora je u toku, i vodi se paralelno sa smanjenjem plata. Sinhrona akcija preventivne prirode treba da stvori odijum prema eventualnim demonstrantima koji bi se usudili da podignu glas protiv genijalnih mera štednje. Pošto su prosvetni radnici najavili neke stidljive mere pobune, možemo očekivati naručene analize o visini nastavničkih dnevnica na ekskurzijama, i prekratkom radnom vremenu. Možemo očekivati i komentare ispod tekstova na tu temu. Osveta loših đaka pokrenuće se onog trenutka kad prosveta reši da ustane.

Da ne bude sve crno pobrinuo se srpski džetset. Napirlitani slave rođendane petparačkih magazina, tek koliko da shvatimo da u Srbiji i nije tako loše, nego je loše samo nekima od nas.

Televizije su u javnom lovu na krezube i nepismene gledaoce. Takmiče se u zabavnim šou-programima, pošto političkih emisija više nema. Tako je to u Srbiji – ili hleba, ili igara. Trenutno su igre na meniju, pošto za hleb para nema.

Ako neko bude o svemu ovome čitao kroz sto godina, bojim se da će Komisija odlučiti da je ipak prerano da se skloni bodljikava žica kojom je Srbija opasana. Možda eventualno podignu cenu ulaznice turistima koji će, nakon što potpišu da u Srbiju ulaze na sopstvenu odgovornost, obilaziti malu zaboravljenu zemlju u bornim kolima.

Jedino Fiat trlja ruke. Već osvajaju tehnologiju proizvodnje pincgauera. Taman na vreme.

Ljubinka Boba Nedić