Srbija se saginjati neće

Kao dugogodišnji novinar, prisilno slobodan, mislim da je u ovakvim situacijama, umesto jalove kritike, najbolje ignorisati sve, naročito usklik ministra vojnog u Trsteniku, koji nam već danima kao eho zvoni u Eustahijevim trubama: „Što volim ove novinarke koje ovako lako kleknu“.

Mučna je to tema, ali jebiga, stiže iz najviših krugova srpske elite i toliko je od životnog značaja da premijer vasuzme, a pitanje državnog (l)udara se opet nadnese nad našim otupelim glavicama kao ministrova ubojita alatka nad temenom lakoklekih žurnalistkinja. Nisam primetio da su se napredne, a i one druge, neprednjakinje nešto naročito uzbudile zbog izjave ministra Gaše. Što se muškog korpusa režimskih i apolitičnih žurnalista tiče, o tome je suvišno i govoriti. Ali, o novinarstvu danas i ovde bi se dalo štošta reći, a malo toga pozitivnog. Klečeći novinari su odavno preuzeli sve pozicije iz ruku onih čvrsto rešenih da ostanu uspravni i postojani „kano klisurine“. Ovi drugi sad uglavnom sede po kućama bez igde ičega, a imaoci slabačkog kolena ispisuju poslednje pasuse hronologije pod nazivom „Srbija se saginjati mora“. Toliko o tome.

Dakle, niko se nije uzbudio, ili navlažio, osim šačice onih koji su pokušali da ovu egzaltirajuću vojnu doktrinu iskoriste u političke svrhe, mada je to prilično tupavo u zemlji gde se jedan pita za sve i gde je potpuno nebitno gde ko od ostalih učesnika u paradi sedi i kakva su mu zaduženja. Prećutalo se, valjda, zato što se radi o činu koji je postao više nego sastavni deo života danas, iako ga, kao ljubavni užitak prve vrste, preporučuje i stara, dobra Kama sutra.

Mi, malo stariji, sećamo se kako je sve to sa seksualnim slobodama krenulo, od onog „pissss“ u bioskopima, preko špilova karata sa porno slikama, a onda časopisi, pa na kraju porno filmovi, u početku malo „mekši“, da bi se na kraju stiglo i do seksualnih zahvata sa životinjama, leševima, plastičnim lutkicama i samima sobom ili sebi sličnim. Pojavom modernih „pametnih“ sprava otišlo se tako daleko da verovatno nema toga ko ima kamericu (a nema ko nema), a da nije usnimio neku lascivnu namericu, tj. njenu realizaciju. To je postalo nešto kao sastavni deo CV-a svakog modernog čoveka, a i žene.

Posle svega bilo je logično očekivati da se u novinama pojavi tekst o tome kako se mladunci u jaslicama igraju klečanja i rijalitija umesto cupkajuće „školice“ ili bezazlene „žmurke“… Ali, nadomak svakog naprednijeg grada u provinciji na desetine tek napupelih devojčuraka to isto izistinski nudi za jogurt i kiflu, recimo. A i na zvaničnom tržištu svim modifikcijama ove ponude pada cena. Iskreno, nisam ministar, ali ne mogu da kažem da ne volim da mi olako kleknu, ali iz drugih i drugačijih pobuda. No, na kraju krajeva svede se ne isto, pogotovu ako je zadovoljstvo obostrano.

Emancipovane vlasnice svoje seksualnosti, u ovako bednim državama, olako prihvataju da na taj način, pa i klečanjem, zarade koru hleba ili sebi omoguće lagodan život ukoliko su obdarene za takozvanu elitnu prostituciju. Bogom dane preko klasičnih ili oralnih „ljubavnih“ vratolomija stignu i do Parlamenta, Akademije, Vlade, ambasada...

A jeste li se zapitali nekad kako se ovde dolazi do posla i svega ostalog, čak i kad je to etiktirano kao partijsko ili burazersko zapošljavanje? Niste!? E, pa, dalo bi se zaključiti da se klečanje u sve meša, kao margarin. I ne samo klečanje. Zna to i ministar, vrlo dobro.

Polni akt je, zahvaljujući TV-u i rijaliti edukativnim programima, postao čisto rutinska stvar, čak i za klince; bez stida, intime, erotike i bilo čega drugog, nalik na izvođenje u šetnju kućnih ljubimaca na poigravanje i zadovoljavanje. Osim u retkim slučajevima pasioniranih romantičara, „sirotinjska zabava“počela je da funkcioniše u skladu sa svojim imenom. A kao što je poznato, genitalna stimulacija nigde nije tako besramna i bagatelna kao u ekonomski propalim zemljama. Kad tome dodamo i neminovno duhovno obogaljenje, onda imamo situaciju da se više i ne zna ko koga i gde, za male pare, a ne retko i džabe.

No, kad se izgube svi kriterijumi, a „pružanje seksualnih usluga“ postane najunosnije radno mesto, vreme je da se postavi pitanje: kuda dalje, rođo? Ili, još bolje, da se klekne, ali definitivno. Ili je vreme da se jednom za svagda unisono usklikne s ljubavlju ono već oveštalo i ispušeno, ne toliko svetosavsko, ali milozvučno i motivaciono: Srbija se saginjati neće!

Ivan Rajović