Tabletomanija

Priznajem, bez pogovora, da sam, nezavisno od svoje volje, koja čak ni u poznijim godinama nije imala adekvatan tretman nedovoljno naprednih struktura moći, bio prisiljen da živim u vremenu kada ni Tarabići, a ni drugi izvršioci predskazivačkih radova nisu ni u ludilu mogli da predvide tranziciju. Ali, još u to vreme, kao i mnogi drugi, bio sam suočen sa atakom na ljudski duh i telo po pitanju tableta, medikamenata, sirupa, preparata i svega onoga što spada u delokrug aktivnosti aspirinske industrije, koja je kasnije dobila i zvaničan naziv Farmaceutska mafija. Nekako u to vreme aktivno su, kao i kasnije doduše, pored kalodonata, preparata protiv ćelavosti, dezodoranasa, sapuna...bili reklamirani i deterdženti. I, čini mi se da je jedino ta reklama imala odjeka i da još od Crnog bika i Faks helizima, Srbi redovno spiraju štroku sa svojih prnja, blješteći neopisivom belinom pod sjajem Sunca kroz ozonsku rupu. Ipak, moram da priznam da mi je kao malom, od tih farmaceutskih proizvoda itekako pomoglo riblje ulje, slovenački mleč i kapsule žen-šena, one biljke čiji koren neobično podseća na čoveka sjebanog pod teretom tranzicije. Sve ostalo, moglo bi se reći sa ove distance, deluje smešno, provokativno, pa čak i bezobrazno. Još nisam video nekoga u svom okruženju kome je redovno pranje kljova sačuvalo vilicu u drugom poluvremenu života, niti ćelavca kome je jedan od mnogobrojnih šampona protiv opadanja kose sprečio opadanje ili, još gore, vratio kosu. Čista podvala, keve mi. Ali je neverovatno da se čak i posle toliko decenija ove uporne i podmukle prevare, sujetni ćelavci i dalje lože na skupe šampone, besomučno trljajući svoja ogolela vlasišta iz kojih će niknuti kosa koliko i sa površine nojevih jaja.

Uprkos svemu rečenom, industrija šarenih kutijica, bočica i tuba u kojima je pohranjen spoj ljudskog uma i prirode u cilju produžetka života, izlečenju neizlečivih bolesti i poboljšanju opšteg stanja organizma, toliko je ojačala da nema te oblasti za koju ne postoji hrpa najraznovrsnijih lekova, mada koliko mi je poznato, čak i kijavica još uvek mora da traje sedam dana, lečili je ili ne.

Ipak, mora se priznati, a i ne mora, da je tehnologija lečenja ljudi i životinja daleko uznapredovala, da postoje neverovatno moćne sprave, ali i lekovi koji mnogim otpisanim dopisuju nove mesece i godine života. Tako dolazimo do toga da su gradovi postali puni podgrejanih leševa, živih potencijalnih mrtvaca, koji su samo zahvaljujući napretku tehnologije još uvek sa ove strane trajanja.

Ali, kao i u svim oblastima gde se vrte velike pare i gde je moguće zaraditi na ljudskoj bezgraničnoj želji za životom, tako je i ova oblast postala svojevrsna kovnica novca, naročito u zemljama kao što je naša. Te zemlje takozvanog trećeg sveta kao rođene su za svakojake eksperimente, a potom za prodaju ogromnih količina ničega za lečenje svega, od malarije, preko crevnih parazita, do side i raka. I nepameti, dakako.

I, kako se život tranzicionog gubitnika uglavnom svodi na puko održavanje istog, onda je jasno kakva je uloga farmaceutske mafije u takvim uslovima u kojima životom sjebane, ali još živuće kreature i poslednju kintu daju kako bi poslednji atom bitisanja u tranziciji maksimalno iskoristile za podnošenje iste. Prosto je neverovatan taj mazohistički pristup čitavoj stvari, koji se sastoji u tome da se i poslednja para penzije uloži u održanje života koji je, po svim relevantnim pokazateljima, davno prestao to da bude, osim ako se pod tim ne podrazumeva somnabulno kretanje spoja kostiju i mišića, koji pri sunčanom vremenu na izlizanom pločniku prave ljudsku senku senke, ili nešto sasvim slično njoj.

I zato se sredstva za smirenje razdraženog nervnog sistema proizvode u nenormalnim količinima, koje se furgonima i železnicom razvoze po naseljenim mestima i vukojebinama, kako bi svaki anksiozni paćenik bio opskrbljen blagovremeno i u meri u kojoj on samome sebi propisuje dozu.

Uz sve to, kao što se pokazalo, briga vlasti za zdravlje mentalno i fizički nepopravljivo oštećene tranzicione populacije ide i dalje, pa se povremeno organizuju akcije nasilnog vakcinisanja od sam Bog zna čega, pri čemu se, opet, sve svodi na ogromnu lovu koja se odliva u džepove farmaceutskih humanista i njihovih organizatora i saradnika. Uz sve ovo, trebalo bi dodati i čipovanje kao završnu akciju svođenja dvonogih na rulju podložnu nekom vrhovnom, naprednom umu, na kontrolisanu živuću materiju u pojedinostima čija je sudbina zapečaćena, kontrolisana i podređena interesima onih koji su ovladali tehnologijom masovne kontrole. Nažalost, u toj partiji pokera, sa takvim čipovima, nema blefiranja, pa je ishod sasvim jasan i zastrašujući, ali odbrane nema jer je suviše kasno da se bilo šta preduzme, osim da se tužno, onim karakterističnim psećim pogledom, prati sumrak civilizacije koji je davno počeo i koji sve više postaje tama, tama nad bezdanom koji zjapi svuda oko nas, baš kao i na početku ove biblijske priče. A, možda i nije.

Ivan Rajović