Življenje tuđeg života

Kako god i kuda god da krenete, osim toga što vam je dupe pozadi, a i na čelu, šta god da mislite i bilo na koji način da se ponašate u svetu koji vas okružuje, shvatićete na kraju da vas teraju da živite nečije tuđe živote u kojima se ne snalazite, u kojima ćete uvek biti nezadovoljni, podređeni i upućeni protiv samih sebe.

Prvo vam ubiju samopouzdanje, onda vas izoluju i nateraju da mislite kako ste baš vi najgori mogući kreten, koga je zbog svoje nesposobnosti zadesila sudbina kakvu i zaslužuje.

Mnoštvo takvih sudbina, osvešćenih u jednom trenutku, dovoljno je da obori bilo kakvu vlast. Ali, tehnologija je takva da svako sam sebi prebacuje krivicu, zgađen nad samim sobom kao govnetom tranzicije, koje bi samome sebi najradije prosulo mozak.

A to je jedan od tih paradoksa prisutnih u našim životima, na koje ne znamo na pravi način u datom trenutku da reagujemo. Trebalo bi se samo zapitati, probuđen prethodno i svestan činjenice da si dobar deo života proveo verujući obmanjivačima i trovačima duše i tela, kako je moguće da nešto u šta su uloženi milioni godina dejstva kosmičkih sila i prirodnih zakonitosti može da se svede na tako ništavnu i bednu vašku?

I dok zvanična religija već hiljadama godina ljudsko stvorenje tretira kao mimo svoje volje rođenu vucibatinu, koja bi čitavog svog života trebalo da okajava grehe polne ponesenosti svojih proizvođača, dotle nove tehnologije dodatno doprinose da se ta čarobna iskra najveličanstvenijeg kontakta u prirodi sačuva u mraku sopstvenog neznanja i nepoznavanja sopstvenih sposobnosti. Oni koji su u jednom trenutku postali svesni veličine i kapaciteta svega što je etiketirano kao ljudski brend, istog trenutka su počeli da razmišljaju o tome kako svoju braću, kao potencijalne suparnike u svim oblastima života, sputati u dosezanju najviših dometa za koje su predodređeni. I to je jedna od glavnih odlika ljudskog roda – ne samo pobediti, već ne dozvoliti drugima da se razvijaju. I umesto da se fizičkom snagom ili na neki drugi, dosta bolniji i grublji način, u pokornosti drži ostatak ljudskog roda, pribeglo se obmani. Na taj način, što je još tragičnije, ljudi ostaju tu gde jesu, u komadu, naoko srećni, zadovoljni samima sobom i svojim životima, a zapravo daleko od mogućnosti koje im se nude, u mraku koji im je nametnut kao faktičko stanje.

Vlast nad informacijama i saznanjima postala je najmoćnije oružje u okviru vrste koja je svoje međusobne probleme rešavala umom, a ne fizičkom snagom, s tim što su najbolje prolazilli oni koji su svoje zakržljale umove koristili na životinjski način. Podmukli, lukavi, prepredeni, licemeri, kukavice, i sav ostali ološ prolazio je mnogo bolje u odmeravanju verbalnih i intelektualnih sposobnosti sa čestitim i viteški orijentisanim misliocima i oratorima. A kada su se prvi put dokopali prednosti, onda su činili sve da tu prednost zadrže, i tako sve do današnjih dana. Zbog svega toga jednostavno je nezamislivo da ljudima može vladati čestit čovek, neko kome je ljudsko blagostanje na prvom mestu. Iz toga bi se dao izvesti zaključak da većina ljudi jednostavno priželjkuje da bude obmanuta, što nije daleko od istine. Kao što je istina da mnoštvo dvonogih proživi svoje živote poput zombija, nikada ne shvativši šta su sve mogli u životu da postignu; ako ništa drugo, onda da na same sebe gledaju drugačijim očima i ispravnim pogledom. Onaj ko to nije uspeo da dostigne, trebalo bi da zna da je sve što ga okružuje isključivo i samo velika i bezočna laž njegovih gospodara, iz senke ili van senke, svejedno.

Za mnoge bi ovo zapravo značilo da oni i nisu ono što su ili što misle o sebi, već samo ono što su im drugi nametnuli da bude njihovo mišljenje o samome sebi. I to je tačno. Jer, do sebe bi trebalo doći, sebe bi trebalo spoznati, a onda zavoleti, dakako, kao nešto jedinstveno, neponovljivo i neverovatno, kao nešto što je već samo po sebi samome sebi najbolja zabava i zadovoljstvo, samo pod uslovom da se oslobodi nametnutog mu uticaja provokatora i suparnika, koji se neretko kriju i u njegovom najbližem okruženju.                     

I kada odbaci sva nametnuta pravila i usvojenu tehnologiju za održavanje komunikacije među sebi sličnima, kada se posveti sebi i svojim veštinama, čovek shvati ko je zapravo, i do kojih fantastičnih mogućnosti može da se vine njegov um, ali i telo. Shvati da je čitav život proveo kao ovlaženi štapin dinamita koji dimi i tinja i iz kojeg nikada ne provali ono što je njegova suština i što je, zapravo, svrha njegovog postojanja.

Ivan Rajović