Čovek koje je uvek u pravu

Kada je zakoračio krupnim koracima kroz život, nailazio je na brojne raskrsnice, nedouimice i pitanja na koje često nije mogao da nađe odgovor. Neretko bi bio zamišljen, redovno bi zapitkivao starije o njihovim životnim iskustvima, ali često bi ostajao bez nekog konkretnog, korisnog odgovora.
Jednom ga je stariji sagovornik uputio na jednog njegovog zemljaka, seoskog mudraca, za kojeg se priča da je uvek u pravu. Mladić se ozario kada je čuo za dotičnog mudraca. „To je ono što mi treba!“ –pomisli mladić.
Znatiželjac se na brzinu spremio i uputio se ka mestu gde čovek koji je uvek u pravu živi.
Kada je stigao u selo i upitao za mudraca, svi su ga sa osmehom dočekali i bili su radi da mu pokažu gde on stanuje. Brzo je stigao do kuće koja je bila pred urušavanjem.
„Mudrac, ne  mari mnogo za materijalne, ovozemlaljske stvari“, pomislio je mladić ugledavši kuću. Iz dvorišta je pozvao domaćina, ali niko nije izlazio. Pozvao je domaćina još par puta, ali pošto odgovora nije bilo, odlučio je da uđe u kuću. Odgurnuo je teška, drvena vrata koja su se šarkama jedva držala za zid. Unutar kuće zatekao je veliki nered.
„Kakav nered, ali nije važno da li je nered oko tebe, ako je tvojoj unutrašnjosti sve u besprekornom redu“, zaključio je mladić.
Za stolom je sedeo i trebio pasulj, na prvi pogled neuredan i umno neuravnotežen čovek. Spoljašnost mudraca, odnosno čoveka koji je uvek u pravu nije obeshrabrila mladića.
-Poštovani, uputili su me k vama zato što ste vi mudar čovek za kojeg kažu da je uvek u pravu. - započeo  je svoje pripremljeno izlaganje mladić, tragač za istinom.
Mudrac je ćutao.
„U ćutanju je mudrost“, pomisli mladić, ali ipak, njemu su trebali odgovori.
-Imam za vas neka pitanja. –smelo reče.
Mudrac ga je pogledao svojim poluugašenim pogledom, te nastavi da prebira kažiprstom pasulj.
-Mlad sam, želeo bih da živim časno, ali more me mnoga pitanja i nedoumice. –govorio je sada već nesigurnim glasom pridošlica.
-Kradu nas. –odgovori domaćin.
-Molim? –upita zbunjeno mladić.
Ali, ponovnog odovora nije bilo.
Mladić je nastavio sa izlaganjem, ali to kao da se nije ticalo čoveka koji je uvek u pravu. On je nastavio da priprema ručak kao da je sam u kući te je mladić odlučio da dođe drugi put, kada mudrac bude boljeg raspoloženja.
Prenoćio je u automobilu, te je sutradan izjutra ponovo došao do kuće mudraca. Ovog puta zatekao ga je kako sedi na pragu.
-Dobar dan domaćine! –glumivši dobro raspoloženje reče mladić.
-Kradu nas. –odgovori čovek.
Ovog puta je bio siguran šta je čuo.
-Istina, no to znam. Kradu nas. Ali mene zanimaju i druge stvari.
-Kradu nas! –uzviknio je mudrac.
-Jasno, jasno...Ali, šta mislite o...
Čovek koji je uvek u pravu je ustao, počeo je da mlatara rukama i kao sumanut je krenuo ka mladiću govoreći uporno:“ Kradu nas!“
Mladić je ustupio par koraka unazad, ali je mudrac stigao do njega, uhvatio ga je za ramena, protresao i još par puta je ponovio:“Kradu nas!“
Uplašeni mladić se istrgnuo iz ruku mudraca i pobegao je iz dvorišta.
Vozivši nazad ka gradu, mladić se osećao prevarenim. Međutim, kada je kroz par dana gledao u pristigle račune, shvatio je da je imao susret sa čovekom koji je definitivno uvek u pravu.

Željko Žele Jovanović