Demokratija na nizbrdici

Izgleda da je demokratija u Srbiji na silaznoj putanji. Mnogo je prigovora političara, takozvanih javnih radnika i uopšte mislećih ljudi u samoj Srbiji, koji argumentovano tvrde da je srpsko društvo autoritarno, da jedan čovek odlučuje o svemu u državi, iako mu ustav i zakon ne daju za pravo da se tako ponaša. Dakle, čovek je uzurpirao vlast. Reklo bi se da deluje diktatorski, u manje ili više zavijenoj formi. Isto tako srpsko društvo se odlikuje nedostatkom građanskih sloboda, mediji su u službi vladajuće stranke, i pre svega jednog čoveka, većina stanovništva živi u bedi ili na ivici egzistencije!

Sve to utiče na opštu obespravljenost građana i nemogućnost zadovoljenja osnovnih ljudskih potreba u 21. veku; pravo na lečenje, na školovanje, na pristojan obrok i dostupnost čiste vode, odnosno kanalizacije, na zdravu životnu sredinu... I da ne nabrajamo dalje. Ni Evropa koja nema alternativu ne daje laskave ocene o stanju demokratije u Srbiji. Naprotiv. Rezultat negativnih primedbi od strane kontrolora iz Evropske unije ogleda se u neotvaranju poglavlja, ma šta to značilo. Tako da ćemo ući u tu željenu Uniju jednog lepog dana, limburga meseca!

 Čini se da sve nevolje s demokratijom u Srbiji potiču od pogrešnog prevoda grčke reči. Umesto da kao u Atini, vekovima pre Hrista, narod (demos) zavlada (kratia), kod nas je zavladao demon! Takođe se i naša demokratska praksa razlikuje od one u antičkoj Atini. U Atini, na primer, pravo glasa je bilo javno, ali su to pravo imali samo slobodni građani. Robovi, žene i stranci nisu mogli da glasaju i da odlučuju o državnim pitanjima. U Srbiji, naprotiv, pravo glasa imaju ne samo žene, već i robovi. To su oni što rade za dvesta-trista evra mesečno ili penzioneri s mirovinama u rasponu od sto do dvesta evra; u dinarskoj protivvrednosti, razume se. Takođe je u Srbiji primećena pojava da čak i mrtve duše mogu da glasaju! Sad, da li baš glasaju, ne tvrdim, ali se glasački listić naslovljen na pokojnika često na neki volšeban način nađe u glasačkoj kutiji. To je najverovatnije posledica tajnog glasanja, po čemu se mi, opet, razlikujemo od već pominjanog glasanja u staroj Atini. Naime, Atinjani su se javno izjašnjavali na Akropolju. Dizanjem ruku, a u naročito važnim pitanjima glasali su ćerpičićima. Komadić keramike naročito namenjen za svrhu glasanja.

 Kod nas, rekosmo, glasa se bajagi tajno, mada je to glasanje unapred potkrepljeno obećanim radnim mestom, unapređenjem, većom platom, pa do nekoliko flaša zejtina, kojim kilogramom brašna, odnosno sa dve-tri riblje konzerve! Sve u zavisnosti od profila glasača, njegovog društvenog statusa, ali i količnika inteligencije!

Da samo glasanje odstupa od uobičajenih demokratskih pravila, nekako bismo i prihvatili. Međutim, kod nas kada neko zasedne i u najbeznačajniju fotelju, taj više ne vidi one ispod sebe. One iznad gleda sa strahopoštovanjem i prema njima je proporcionalno snishodljiv koliko je prema nižima nemilosrdan. Takva praksa je sve izraženija ukoliko se ide ka vrhu. Izgleda da najviše dolazi do izražaja u samoj vladi. Ministri ne moraju obavezno da imaju neko naročito znanje. Nisu ni diplome preka potreba. Uostalom diplome se mogu kupiti na nekom od brojnih privatnih univerziteta. Najvažnije je iskazati divljenje prema najpametnijem, najhrabrijem, najvoljenijem. Onom koji nikada ne greši, koji narod vodi u progres, kome je Srbija do kolena. Graditelju, treneru, učitelju... Njegovo ime ministri ponavljaju desetinama puta. U svakom razgovoru, u svakom televizijskom nastupu. Šta god da je tema razgovora, vođa, jedan i jedini, ima rešenje. I kada druge pitaju, vođa će dati odgovor. On nas vodi u budućnost. Brže, napred, bolje. Kao nikada do sada. Prvi put u istoriji Srbije! Mada, ako ćemo iskreno, nije baš prvi put. Radoje Domanović je opisao jednog sličnog vođu kome se narod divio kao božanstvu. Sledio ga je bez razmišljanja i pored svih nedaća i stradanja. Na kraju su malobrojni primetili da je vođa slep. Sadašnji vođa uživa slično poverenje naroda iako se i njemu osipaju sledbenici. Što zbog odlaska na onaj svet, delom zbog iseljavanja na Zapad. Oni što su preostali primećuju da i ovom vođi nešto nedostaje. Nije ćorav kao Domanovićev, ali neku veliku falinku mnogi uočavaju!

Miodrag Tasić