Dijeta

Do pre nekoliko godina bio sam potpuno normalan čovek što se tiče konzumiranja hrane. Onda mi je nešto „kvrcnulo“, najverovatnije u mozgu, i ja sam počeo nenormalno da jedem.

Moj komšija Krsta, dobrovoljni učesnik rata iz devedesetih, smatra da su za moju muku najveći krivci NATO zlikovci. Oni su, kaže, bacili bombu sa nekim mikroorganizmima koji kod mene izazivaju preveliku glad. Predlaže da ih tužim u Strazbur, međutim ja nemam početni kapital za tužbu. Sve potrošim na hranu.

Pomajka Milodarka misli da su se u mene uselile neke nečastive sile i da mi je jedina pomoć baba Ranđijana, najpoznatija vračara iz vlaškog sela Strnđemn. Odem tamo, ali baba Ranđijani su baš tada davali četrdesetodnevni pomen.

Vratim se kući i nastavim po starom. Kad ispraznim lonce, šerpe i tiganje sa šporeta, napadnem frižider, a onda osvajam špajz. Dok moji gladuju, kao da su jasenovački zatočenici, ja trčim na kontejner. Tamo se nađe uvek nešto za fruštuk, koliko da dopunim tanka i debela creva, a bogami i slepo crevo.

Žena i tašta su se ozbiljno brinule za moje zdravstveno stanje.

- Šlogiraće se, boga mi! – kreštala je tašta.

- Šlog će možda da ga promaši, ali ako ga zvizne infarct, zemlja ga neće dočekati živog! – štrikala je žena.

- Ne uzbuđujte se, nikada nisam bio zdraviji!

- I nikada nisi bio deblji! Vrat ti je urastao u ramena, glava ti je kao peronski sat, a stomak i zadnjica podsećaju na bure od dva akova! – slikovito me opisa uvažena tašta.

- Meni se čini da sam isti kao prošle godine!

- Aha! – izrogači se žena – Prošle godine si bio ugojeni krmak, a sada izgledaš kao morž. Glavata i bradata moržina koja po ceo dan hrče i valja se po kauču.

Nateraše me da odem kod nutricioniste.

- Stroga dijeta! – obavesti me lepojka zvana nutricionista.

- Šta ne smem da jedem?! – pitam, a creva me odaju da sam gladan, krče.

- Treba da unosite kobalt, cink, magnezijum, zeolit, gvožđe, proteine, omega 3 masne kiseline, natrijum, kalcijum, vitam...

- Izvinite, moja žena je domaćica! – prekinem njeno deklamovanje.

- A zašto je to važno?!

- Zato što obroke od namirnica koje ste mi preporučili može da pripremi jedino nuklearni fizičar ili doktor hemijskih nauka. Moja žena bi pre napravila neutronsku bombu nego da zgotovi paprikaš bogat tim integralnim braon govnima.

- Gospodine, držite dijetu, osluškujte glas vašeg tela, razgovarajte sa prijateljima kad vas spopadne želja za jelom i šetajte. Šetnje su najpoželjnije za prevazilaženje potrebe za hranom.

Vratim se kući. Miriše podvarak sa suvim rebrima. Obožavam ga, ne toliko podvarak, koliko suva rebra. Želudac radosno zatitra, creva se zanjihaše u ritmu „Igrale se delije“, a iz jetre dopre glas: „Drmni jednu domaću rakiju“! Otvorim frižider...

- Ako tražiš rakiju, bacila sam je! – saopšti mi žena strašnu vest.

- A ja sam ti spremila bareni karfiol sa prilogom od boranije dinstane na nekoliko kapi maslinovog ulja! – obradova me tašta.

Treba mi pomoć prijatelja, setim se saveta nutericionistkinje. Pozovem kuma:

- Alo, kume, šta radiš?!

- Krkam, kumašine! Danas mi je godišnjica braka, pa se žena i ja častimo jagnjetinom. A jagnje homoljsko, reš pečeno, lepi se za prste. Špriceri, kume, 'ladni kao babina sisa! Posle prelazimo na...

- Ej, kume! – prekinem ga.

- Kaži, kume, ljubim te u pamet!

- Jebem te usta kumovska, i natiskam ti ga ženi u prkno! Meni si našao da teraš zazubice kad sam na najstrožoj dijeti!

Prekinem vezu i pozovem pobratima Prežu.

- Gde si, Prežo, kućo stara!

- Na parastosu, pobro! Danas je tačno pola godine kako je odapeo ženin teča.

- Izvini, žao mi je...

- Zbog teče?! Ma, hajde, njega više ne žale ni najrođeniji. Trenutno mu palimo sveće, a posle ćemo da se prekrstimo i prihvatimo tanjira. Kad bi znao šta se ovde jede za pokoj duše!

- Šta?! – ote mi se.

- Predjelo, juneća čorbica, gulaš, sarma, pečenje, bakla...

- Nosi se u tri pičke materine! – kažem mu i prekinem razgovor.

Ostaje mi još šetnja. Ako mi ona ne pomogne, ne znam šta će.

Na gradskom trgu gužva. Okupila se svetina ispred kioska na kome piše DIJETALNE KOKICE. Oho, pa to je mnogo bolje od barenog karfiola i bljutave boranije. Čekači ispred mene nisu za podcenjivanje. Cenim da je svako bar stokilaš. Iza mene, takođe, brda mesa. Red se pomera sporo. Onda se desio incident: neko je mučki pustio „tihomira“, nečujno i iz potaje. Da li se prežderao tetovca ili gradištanca, ili je, možda, sažvakao klozetsku dasku, ne znam, ali znam da su bojni otrovi bezazleni u odnosu na ovaj smrad. Elegantno popunjene dame, željne dijetalnih kokica, zakolutaše očima i jedva prozboriše.

- Iju, svašta...

- Nas da prime u Evropu! Nikada.

- Što, jel njihovi puvanjci mirišu na dolče – gabanu? – kažem i izađem iz reda.

Onako poluzatrovan i polusvestan nekako stignem do kioska sa pljeskavicama.

- Dajte mi tri gurmanske od po dvesta grama!

- Šta ćete od priloga?! – pita pljeskavičarka.

- Sve! Slano, ljuto, kiselkasto, slatkasto, masno.

A baš sam hteo da se bacim na dijetu, ali mi se nije dalo.

Ljubomir Ilić