Megafon

Ne, nije ovo bio san, ovo se stvarno dogodilo. I svaki put kada pomislim na to, ne bude mi dobro.

Sve je počelo krajnje bezazleno. Ugledavši se na pametne Engleze i njihov Ćošak govornika u Londonskom Hajd parku, i mi se okuružismo da damo šansu pojedincima koji smatraju da imaju štogod pametno da kažu, ali sticajem okolnosti nemaju pristup ovdašnjim medijima, a nisu ni dovljno nametljivi da bi bili zapaženi na društvenim mrešama. Za tako plemenitu ideju žrtvovana je jedna klupica i delić onog velikog parka u strogom centru grada, sa širokim pogledom na zgradu Parlamenta, Gradsku kuću i Predsedničke dvore.

Ta klupica dobila je ime Megafon, i dok dlanom o dlan postala je zborno mesto naše nesnađene inteligencije, propalih opozicionih lidera, pesnika amatera, samozvanih genija i lažnih mesija, i svakojakih još čudaka, egzibicionista i frikova. Stanari iz okolnih ulica negodovali su što više ne mogu s mirom da izvode dečicu u park i da šetaju kućne ljubimce, jer tu su se i danju i noću orile besede, ružila vlast, hulilo na boga, i najčešće, ako bi se okupilo više od desetak radoznalaca i slučajnika, skup bi se pretvorio u luzerski hepening, neretko i sa razbijenim glavama.  

Dugo sam se premišljao da li i ja da se oglasim sa tog mesta, jer, za razliku od onih kojima je to mesto postalo bezmalo drugi dom, ja bar imam da kažem nešto stvarno originalno, što bi moglo privući pažnju javnosti. Na kraju sam ipak prelomio, pa kud puklo da puklo. Presudilo je to što nisam imao šta da izgubim, a ako budem imao sreće, mogao bih da se očešem i za neki komad slave.

Bila je subota, grad se kupao u blagorodnom majskom suncu, a narod se razmileo po centru kao da trgovci nešto dele džabe. Bilo je blizu podne. Iz iskustva sam znao da je u parku u to vreme najviše poslenika sedme sile. Prišunjao sam se do ivice parka, poglednuo i nalevo i nadesno, pa produžio dalje, i ušavši u gužvu probijao se mic po mic, i posle nekakog vremena bio sam na pedalj do klupice.

Napravio sam mali predah, koliko da saberem misli. Samo da me ne uhvati trema, ponavljao sam u sebi. Nekoliko puta sam udahnuo duboko, svestan da sam na korak od cilja, i čim se ukazala povoljna prilika, popeo sam se na tron. Došlo je do komešanja u prvom redu, larmalo je i upirali prstom u mene nekoliko gnjavatora koji su tvrdili da sam uzeo njihov red. Dobro de, rekao sam im, evo ja ću samo reč-dve dok se vi ne dogovorite koji je sad na redu od vas trideset. Onda sam obuhvatio masu pogledom kao da sam u najmanju ruku predsednički kandidat. Bilo je najmanje dve, ako ne i tri stotine duša. Potom sam zažmurio da me nadalje ništa ne bi ometalo, ipak ja nisam profesionalni govornik.

– Hej, ljudi, zašto smo svoje živote podredili surovim korporatovnim principima profita i ne znajući šta time dobijamo i koliko to može da nas košta? Znate li da pod plaštom savremnog i modernog, svojevoljno prepušteni na milost i nemilost pomodnim trendovima lansiranim da nam se podvuku pod kožu i isisaju iz nas poslednje damare pameti, bezglavo jurišamo ka sopstvenoj propasti? Pitamo li se može li naš emotivni život da se ukalupi u korporativne principe kompanija kojima smo se zakleli na vernost? I kako na drage nam osobe sve više gledamo na isti način kako na nas gledaju naši pretpostvljeni: kao na igračke čiji je jedina misija na ovom svetu da svakoga dana ispune svoju normu! I u njihovom merkantilnom maniru, kao klonirane žalosne prikaze njih samih, odmeravamo sve što nam se nađe u vidnom polju, pošto sve mora biti procenjeno prema paradigmi koristi, tom pogubnom principu svih principa današnjice! Ispašće još da onaj bavarski vetropir i pivopija Karl Marks nije bez razloga govorio o upotrebnoj vrednosti ljudskih bića kao paradigmi kapitalizma. Zato, gospodo draga, ne dozvolimo da naši životi beže od nas samih kao da smo avetni!...  

Govorio sam nadahnuto čitavih pola časa, možda i koji minut duže, upozoravajući i opominjući šta nas sve čeka ne budemo li se uzeli u pamet. Niko me nije ometao pa sam mislio da im je sigurno bilo zanimljivo, mogao bih za sledeću subotu da pripremim novi govor. Ipak, bilo mi je malo čudno što su reakcije prisutnih izostale, ne beše ni aplauza ni negodovanja, kao da sam govorio zidovima. Prosto mi je bilo nemoguće da nisu razumeli moju poruku, nisam govorio kineski!

Silazeći s govornice otvorio sam oči i sledio se ugledavši prazan park. Onaj silan svet, koji sam zatekao kad sam došao,  kao da je u zemlju bio propao. Ili su ga pokupili marsovci?

Oko mene je odzvanjala ona ravnodušna tišina velegrada koja ubija kad ti se ušunja u mozak. Onda sam ugledao kola hitne pomoći kako iz pravca Bulevara skreću i vrtoglavom brzinom idu ka meni i potrčao glavom bez obzira.

Jer ako me stignu oni u belim mantilima...