Pametni i knjiški ljudi

(čat)

– Tu si, duže. Šta još radiš osim što dangubiš na fejsu?

– Pijem kafu i lečim fleke od sinoć.

– Hm. Mora da si negde dobro zaglavio?

– Jesam. Što pitaš? Sedeli smo u jednom kafeu u ulici Kralja Petra. Umesto neba ima kišobrane, mnogo mnogo velikih crvenih kišobrana što spremno čekaju provalu oblaka.

– Sigurno ste se super proveli. Ko je sve bio?

– Kako ko je sve bio? Pa ti, ja, Goksi i Komarac. Jesu ti vrane popile mozak, pa ne znaš gde si bio sinoć? Šta je s tobom, čoveče?

– Ma, pitam onako tek, možda sam nešto propustio, a da to i ne znam. I šta smo tamo radili? 

– Kako šta smo radili? Isto što i obično. Uz pljuge i pivo pretresali smo važne stvari i kužili svet, kao i svi pametni i knjiški ljudi...

– Izgleda da je baš bilo zabavno. I šta smo još radili?

– Je l’ ti to mene zezaš? Šta smo još radili? Ništa. Kad nismo pametovali ili nismo buljili svaki u svoj mobilni, branili smo se od nekih lujki. Zauzele su busiju tačno preko puta nas i gađale nas pogledima. Prave lude, ne zna se koja je od koje lepša, bacale su svoje čini na nas kao da hoće da nas osvoje i posle iskoriste kao svoje seksualne robove.

– Hm. Ovog prvog se još i sećam, ali ovog drugog nikako, pa da me ubiješ. Stvarno su htele da nas orobe?  

– Izgledalo je kao da će im propasti veče ako nas ne odvuku u svoje odaje. 

– Ne znam. Ali kad sam se vratio kući opet sam imao onaj isti glupi trip od kojeg me sve više hvata panika...

– Koji trip? Ne znam o čemu pričaš?

– Sve više verujem da ću skončati kao žrtva nemarnosti sveta i sopstvene uzaludnosti. Alternativa je da smognem snage da stanem na put ovoj lakrdiji od života...

– Bre, bre, ode ti u filozofe. A i mene kao da je neko urekao, nikako da izađem iz bedaka. Šta misliš, možda smo sami krivi? Zašto smo sinoć dupustili tim lujkama da nam pokvare veče? Možda je trebalo da promenimo kafić?

– !?!?!?

– Eeeej, možda je trebalo da promenimo kafić?!

– !?!?!?

– Ili se obesio, ili je crko internet!