Piši propalo

– Što si obesio nos? Da nisi dobio korpu od one male pegave plave?

– Koje male pegave plave?

– Znaš ti dobro koje. One što me njena mama merka na svakom roditeljskom.

– Ma jok bre ćale, šta lupaš? Nemam ja ništa s njom. Ona se ušemila sa Markom. I da znaš, to se njenoj mami uopšte ne dopada.

– Pa šta je onda?

– Dobio sam keca na pismenom.

– Keca!? Iz čega, pametnjakoviću? Iz matematike ili iz srpskog?

– Iz srpskog.

– Koja je bila tema?

– Nije bilo teme. Gramatika.

– Pa što se nisi spremio za pismeni? Što sinoć nisi učio gramatiku sa mamom? Ona to zna u prste, skoro isto kao i ja.

– Ko kaže da nisam? Učio sam.

– Jesi naučio padeže?

– Jesam.

– I stilske figure?

– I stilske figure.

– I glagolska vremena?

– I glagolska vremena.

– Baš lepo, mama će se oduševiti kad čuje kako si se proslavio na pismenom.

– Nisam se snašao.

– A ja se nešto ne sećam da sam vas video kako učite?

– Učili smo dok je mama gledala tursku seriju, a ti navijao da Čelzi izjednači u gostima. Jesi sad zadovoljan?

– Odmah da si seo i zagrejao stolicu, i da te mama propita čim dođe! I nemoj da te vrag nosi da nisi sve naučio. Ispitaću te kad se vratim, jasno?!

– Onda idi što pre. Jer ako te mama ovde zatekne, pa počnete da se prepirete kao onomad kad si imao da obaviš onaj važan posao u kladionici od kojeg nam kao zavisi letovanje, ništa od mog učenja. Onda piši propalo!

– U pravu si, sine. Onda, odoh ja. A ti uči!