Šampion

Šampion je prihvatio izazov. Ali je i uslovio da će izaći na megdan, ali samo pod određenim, kako je naglasio, fer i poštenim uslovima, a to znači da izazivač ima povez preko očiju i da mu ruke budu vezane. Izazivač je sam tražio kavgu a, kao što vidimo, bilo je uzmi ili ostavi, pa ipak je rešio da rizikuje, i više nego svestan koliko su mu male šanse da iz ringa izađe neporažen. Možda samo u jednom slučaju: ako bi šampion, ponesen euforijom i, kako poznavaoci ovog sporta kažu, nikad lakše odbrane titule – ne raspizdi samog sebe po sred labrnje.

I kako se čuda ne događaju baš svaki dan, naročito ne kada bismo mi to najviše želeli, naravno da je izazivač popio nokaut već u prvoj rundi. Šampion je likovao i delio svojim fanovima vesele osmehe; zadugo ga još niko neće smaknuti sa trona. Sudija je brže-bolje odsvirao kraj meča, a delegat nije imao nikakakav prigovor. Veći deo publike, što one u sali, što one koja je meč pratila putem malog ekrana, skandirao je kao u transu ime novog-starog šampiona, dok su ostali nezainteresovano, sa filozofske distance gledali na sve to, jedino se mlađarija pobunila protiv evidentne nepravde.

Jedan od kolovođa pobune postavio je pitanje: nije li izazivač pristao da učestvuje u ovom surovom igrokazu ne bi li, tim simboličnim činom, skrenuo pažnju široj javnosti kako zapravo čitavo naše društvo, čast izuzecima, nosi povez preko očiju, dok onaj što je uzurpirao sva dobra, funkcije i privilegije, jaše po njemu i preti batinama čim neko pomene kako „ničija nije gorela do zore“ ili kako „ima boga“? I o tome se povela široka rasprava, čak i u nekim međunarodnim institucijama.

Opak, mladi su bili uporni. I nije im se čekalo da neko arbitrira sa strane.

„Ovo nije bilo ni pošteno ni fer, ovo je sramotno, ma šta onaj naduvenko, vajni šampion, mislio o tome! Tražimo novi meč i od tog zahteva ne odustajemo!“, grmeli su uz hvale vrednu podršku nekolicine univerzitetskih profesora.

„Mladost-ludost“, bio je komentar pojedinih, istina ne baš naročito kredibilnih medija.  

„A ne, takav podlac nikad neće biti naš šampion“, prelomili su na kraju i dali se u akciju. Organizovali su više protesta u srcu prestonice, i sa tih skupova poručili su novom-starom šampionu:

„Izaći ćeš u ring, bitango, i borićeš se pod ravnopravnim uslovima, kako jedino priliči pravom šampionu, dosta je bilo skrivanja iza parola!... Mi od šampiona tražimo viteštvo, a ne kukavičluk.“

„Ja sam šampion i to je opštepoznata stvar, a vi pričajte šta god hoćete, fućkam ja na to!“, odbrusio im je sa malog ekrana, u svom dobropoznatom maniru hvalisavca. Poredeći sebe sa Lenoksom Luisom, Ivanderom Holifildom i Mohamedom Alijem.

„Onda dobro“, odgovoriše oni, „Zauzećemo  ring, pa onda nećeš više imati gde da se boriš, sve kad bi i imao s kim. Toliko možemo da ti obećamo, živi bili pa videli!“

No, njihovu pretnju niko nije uzimao za ozbiljno. A šampion se nije udostojio ni da im odgovori. Vredno je radio na tome da na vreme onesposobi svakog ozbiljnog pretendenta na šampionski tron i uživao u tome.

Situacija je, dakle, sledeća: što se mlađarije tiče, rukavica je bačena, ma šta šampion mislio o tome. Širom zemlje u kafanama su poričivali pesmu „Kukavica“ u njegovu čast i nazdravljali.

Sat otkucava.

A neko reče kako je istina da se čuda ne događaju baš svakog dana, ali šta bi naš život bio da nas ona ponekad i ne iznenade?