Superćelijska oluja

Razorno nevreme, zvano superćelijska oluja, tutnjalo je oko pola sata. Kada je prestalo najjezivije je bilo u Gornjoj ulici, na periferiji varošice. Izvaljene bandere, počupana i polomljena stabla, oštećeni automobili, prevrnuti kiosci, polupani prozori i izvaljena vrata, napola otkriveni krovovi.
Sama ulica, koja je inače neasfaltirana, bila je blatnjava, puna mulja i smeća.
Penzioner Rodoljub, opremljen alskim čizmama, gacao je po glibu skupljajući veš koji je njegova žene, pred samu oluju, raširila na žici.
-Komšija, Rođo! – doviknu gospođa Julijana iz svog dvorišta. – Koji nam zlotvor ovo režira?! Bog nije, smem da se zakunem!
-Ko režira, ne znam, ali ko je kriv za ovu kaljugu, znam sigurno!
-Ko, ako nije tajna?!
-Predsednik opštine! Obećao je asfalt pre godinu dana, pa zaboravio! Zato, iz ovih stopa, ovako blatnjav i zamazan, idem da ga podsetim...
U kabinetu predsednika Rodoljuba je dočekala sekretarica.
-Ja sam taj i taj! – predstavio se. – Došao sam kod predsednika!
-Gospodine, morate mi reći zašto želite kod predsednika! Nije njegov kabinet birtija, pa da uvraća svako, kad mu se prohte!
-Ja ne želim kod njega, ali moram! U predizbornoj kampanji obećao je da će Gornja ulica biti asfaltirana odmah posle izbora! Mi smo glasali za njega, on se zakmetio u fotelju, a od asfalta ni traga. Davimo se u blatu i mulju! – zavapi.
-Gospodine, vaša ulica je trebalo da bude asfaltirana danas!
-Pa, što nije?!
-Desila se ova superćelijska oluja i zamislite, oduvala kamione natovarene asfaltom i svu opremu, sa sve radnicima, čak na Izletničko brdo u vikend naselje!
Iii?!...
-I sad tamo asfaltiraju ulicu i prilaze oko predsednikove vikendice. On lično nadgleda radove...
-A šta da radimo mi iz Gornje ulice?!
-Strpite se malo.
-Do sledećih izbora, predpostavljam?!
-Pa, ako vam predsednik u predizbornoj kampanji ponovo obeća asfalt, onda će tako i biti. On drži reč...

autor: Ljubomir Ilić