Eutanazija

Eutanazija ili pravo na smrt, iako se o njoj tek poslednjih godina intenzivnije govori, ima, istorijski gledano, korene u dalekoj prošlosti.

Iz one “bliže” prošlosti, setićemo se Spartanaca koji su ubijali i rođenu decu, ako su imala neki hendikep, deformitet, bilo šta što je bio pokazatelj da od njih neće postati pravi Spartanac, koji će biti u stanju da se nosi sa svim onim što se smatralo imperativom u vaspitanju, a i načinu života stanovnika tadašnje Sparte.

Tek pojavom hrišćanstva i monoteističkih religija, stav o eutanaziji počinje da se menja. Bez obzira što iste te religije zagovaraju život posle smrti, poštovanje ovozemaljskog života je imperativ oličen u načelu “ne ubij” i stavu da je život dar od Boga, a samoubistvo najveći greh. Sa druge strane, u srednjem veku, lomače i spaljivanje na njima, odnosile su mnoge živote zbog bezazlenih stvari, a najčešće zbog suprotstavljanja zvaničnim dogmama crkve, pa tu imamo  protivrečnost u odnosu na jednu od deset Božjih zapovesti, i stav crkve o (samo)ubistvu.

Filozofi, zagovornici eutanazije, smatraju je neophodnom, kod pravnika su mišljenja podeljena, dok lekari ostaju verni Hipokratovoj zakletvi. To sve pokazuje koliko je ovo pitanje složeno i koliko, protekom vremena, dobija na aktuelnosti, a šta običan narod misli o tome, zavisi od mnogo faktora, međusobno povezanih: običaji, religijska pripadnost, stepen obrazovanja, mesto gde živimo, tradicija, kultura…

Kada je holandski parlament dobio predlog Zakona kojim bi se eutanazija legalizovala, predviđeno je da lekari budu oslobođeni krivičnog gonjenja, ukoliko istu izvrše u skladu sa Zakonom predviđenim uslovima, a prvi je da pacijent, koji trpi nepodnošljive bolove, sam zatraži eutanaziju. Veliki procenat stanovništva se izjasnio ZA, jer smatra da svaki čovek koji je, objektivno, u stanju da donosi odluke o svom  životu, ima pravo da odluči i o sopstvenoj smrti.

S obzirom da je u ovoj državi eutanazija legalizovana, Vesli Klark je, ako se sećate, priznao da je vršio eutanaziju. To priznanje je izneo u Holandiji, gde je naišao na razumevanje, iako to nije dozvoljeno Zakonima države gde je radnju preduzimao i gde su nastale posledice, ali to je, već, pitanje međunarodnog privatnog prava, koje se razlikuje od države do države.

Inače, od evropskih država, eutanazija je, sem u Holandiji, legalizovana u Belgiji, Švajcarskoj i Estoniji.

Eutanazija se deli na aktivnu i pasivnu, prema načinu izvršenja, gde je prilično jasno da se vrši (ne)preduzimanjem određene radnje, čija posledica je smrt lica.

Druga podela je na eutanaziju de iure i eutanaziju de facto. Prva je regulisana zakonskim propisima, a kod druge je bitno faktičko stanje i ona se sprovodi tajno, jer ne postoji dozvola Zakona za tako nešto, pa je ova podela veoma slična onoj na zakonitu i nezakonitu.

Da li eutanaziju treba legalizovati? Naravno, mišljenja su podeljena, a i samo pitanje nimalo jednostavno.

Ako bismo pričali hipotetički o osobi koja trpi velike muke i bolove, ili bili svedoci tih muka, rekli bismo da je, svakako, bolje da umre; i ako bismo bili u prilici da sami donesemo odluku o tome da li neko treba da umre, ili da sami izvršimo eutanaziju, svesno, kako bismo postupili?

Šta uraditi u slučaju kada bolesnik nije u mogućnosti da sam okonča svoj život, pa traži da to urade lekari?

Ne nameće se tu samo pitanje krivične odgovornosti lekara, nego i pitanje sukoba normi profesije koja je u službi spasavanja života, a sa druge strane, zna se da ne postoji način da mu se olakšaju muke, niti život produži?

Pravna nauka koja, takođe, štiti pravo čoveka na život, stavljajući ga na vrh lestvice osnovnih ljudskih prava, nailazi  na barijere i nelogičnosti unutar sebe same. Smrtna kazna, koja postoji u nekim zakonodavstvima je ne samo direktno kršenje prava na život, već bi se mogla smatrati eutanazijom.

Jedan oblik eutanazije u savremenom dobu, koji nam je jako dobro poznat, jesu primeri bombaša samoubica i terorista, s tim što je eutanazija, suštinski gledano, izvršena mnogo ranije, još u procesu njihovog vaspitanja, jer islam kao religija zagovara “sveti rat”.

Pristalice legalizovanja eutanazije imaju mnogo argumenata u prilog tome, kao što i njeni protivnici imaju mnogo argumenata u prilog življenju, ma kakvo ono bilo, što još jednom dokazuje da je pitanje i više nego složeno, a da njegovo postavljanje traži odgovor.