Jadranka, srećan ti rođendan

Draga Jadranka,

Nemoj da se iznenadiš ovim pismom. Sve je moguće, pa i to da ti samoj sebi pišeš pismo. Da ti pojasnim, ja sam ti u nekoj, da kažemo, bližoj budućnosti. Zaista su naučnici otkrili putovanje kroz vreme i svetove pa iz tog razloga mogu da ti pošaljem putem telepatije ovo pismo. Toliko o tome, jer me ne bi razumela, ako bih ti više objašnjavao. O, da, ja sam, ti si muškarac sada, nekada…

Znam da ti ovo pismo stiže marta 2020. Eto, imao sam potrebu da te na neki način pozdravim i kažem nekoliko reči. Ponosan sam na tebe, jesi kreativna i ta kreativnost meni mnogo znači, ali ta tvoja trabunjanja o ljubavi, da znaš, ništa ne znače u moje vreme. Vidim da ste zatočeni u svojim domovima zbog Korone. Ograničeno vam je kretanje, kažete, nema slobode. U ovo vreme u kome ja(ti)živim nema nikakvog fizičkog kontakta. Društvo je organizovano da svi budemo u svojim pokretnim čaurama, komuniciramo, radimo, letimo, nema više hodanja, jer se organizam više bespotrebno troši i nema ni dodira ni primitivnog grljenja. Dodir se smatra nepotrebnim. Imamo sve što nam treba. Roboti rade za nas i više ih je nego ljudi. Ne postoji potreba za osvajanjem slobode, sve se zna i sve što treba imamo. Svuda u prostoru gde živim postoje , kako bi vi rekli, ekrani i u svakom trenu sam u kontaktu sa drugim ljudima. Znam da tebi zvuči neverovatno, ali ne postoji porodica, to je odavno prevaziđena ideja. Gde se rađaju deca? Pretpostavljam da ćeš me to pitati. Najnormalnije u centralnom inkubatoru. Ne, ne znam koja su moja deca i ne zanima me. Znam da se gaje uz sve energetske potencijale koji im ugrađuju određene sposobnosti za opstanak i korisni rad u društvu. To ti je kao kalemljenje. Na postojeći genetski material dodaje se novi. Ne bih mogao bolje da ti objasnim.

Osećam duh tvog vremena. Mnogo je bola, patnje, kontradiktornosti, haosa. Najgora je ta mnogoljudnost. Mi nemamo tih prizemnih problema. Nema patnje, ni fizičkog ni emotivnog bola. Skoro da nema nikakvih osećanja. Vidim da u tvoje vreme suze i smeh idu zajedno. To je nama neshvatljivo.

I ne završih ja to pismo sebi.

Čekaj, stani! Rekoh jednog momenta. Hajde, nestani, ne interesuje me više ta budućnost. Znam da su neke stvari neminovne, ali ta pridikovanja, “otvaranja” očiju, prevaspitavanje svesti, packe zbog onoga što jesam, ne interesuje me! Zbogom buduća ja, ne želim da znam za tebe! Ej, bez dodira, bez zagrljaja da živim…