Miris grada

Ledena jesenja noć dotrčala je u moj grad. Jesen je, još jedna od mnogih, ali tako je hladno, kao da je ovo prvi put. Da li su ovo neka druga vremena, ili sam ja drugačiji? Osećam je, posle mnogo godina, ovu jesen i ovu hladnoću zaista osećam. Mnoge stvari su se promenile, a ja kao da letim zatvorenim očima, sanjam iste snove i kao da verujem u iste priče. Trudim se da zaboravim sve priče, posebno one o mom gradu! Grad se stalno menja,  da li na bolje ili gore? Ko zna?! Svuda se ubrzano gradi, menja se lik moga grada, onog što ja poznajem i volim! Da li je to dobto? Pitam se... I da li se neko uopšte brine o tome? Zašto osećam miris grada, ako je to miris i kakvu boju danas ima vreme u gradu?

Spolja, kroz odškrinuti prozor čuje se buka! Čini se kao da grad muca, iscrpljen i zbunjen od svega što se dešava u njemu! I ja sam zbunjen i umoran, pitajući se: Zašto smo mi arhitekti jednom na ovoj, drugi put na onoj strani? Šta radimo, ili šta ne uspevamo da uradimo?

Eh, da mogu da se vratim u neka davna vremena i još jednom da zaplivam sa unutrašnjom automobilskom gumom u mutne vode Vardara kod Gradske ili Ruske plaže, u onim vodama koje nisu uspele da izmute sve ove tranzicijske godine! Da prošetam ulicama moga detinjstva, da gledam grad sa drvenog mosta kod pasaža Aroesti, da trčim oko kuća koje više ne postoje, da igram klikera i druge igre sa drugovima iz tog vremena. Gde li su danas? Šta li rade? Baš bih hteo da znam. Da stojimo uveče na korzou, onako, bez veze , da pričamo i da gledamo mlade devojke, sanjajući ljubav sa nekom od njih.

Ali, ja sam samo jedan običan Anđeo i kome su uopšte važne moje želje i moja sećanja? U onim vremenima moga detinjstva, kao da sam bio pravi anđeo, kao da sam imao krila koja su me nosila visoko, gore iznad belih oblaka. U tim vremenima sve mi je izgledalo uzbudljivo i moguće. Nedostaju mi, kako starim, sve više te godine sreće, nedostaju mi male radosti. Drugovi su odavno nestali, klikeri su se odkotrljali bog zna gde, uzbuđenje je odavno nestalo! A i devojke koje sam voleo, ostarele su kao i ja i odavno su se zaljubile u neke druge ljude.

Pitam se da li je to isti onaj vetar koji duva niz reku dole prema jugu, da li je ostao isti miris moga grada? Današnja deca igraju kompjuterske igre ili surfaju na svojim mobilnim telefonima. Naše igre između starih kuća i dvorišta ne igra više niko. Ostale su tajne na tim prostorima između kuća, neotkrivene. Kada zatvorim oči vidim nebo mog detinjstva, igram stare igre, veoma sam srećan, moja majka je još živa!

Još uvek osećam miris lipa. Onih lipa koje su odsekli pričajući nam da prave lepši i savremeniji grad, ali, ne znajući ili namerno, odsekli su naše detinjstvo, naše uspomene, ljudi koji nikada nisu rasli ovde. Vratili su dvospratne autobuse u grad, one u kojima se nikada nisu vozili! Možda će jednog dana neko vratiti i stare fijakere koji su stajali ispred stare železničke stanice. Možda će ih doneti ispred nove železničke, koja baš i nije više nova. Možda će se neko setiti da i nju obnovi "baroknom" fasadom?

Da, želeo bih da se vrati i miris jorgovana po skopskim dvorovima. I miris hleba iz starih furuni. Da se donese zakon za povratak jorgovana ispred naših domova! Naravno da postoje kazne za nesprovođenje zakona, pa to je tako normalno danas. Želim da sedim na neku skopsku trešnju, da jedem trešnje i onako besciljno da klatim noge kao kad sam bio mali. Vraćam se mislima u te dane, puneći njima prazninu od ovih današnjih dana. U tim minulim vremenima bio sam srećan kada bih primio pismo. Sada sam srećan kada u poštanskom sandučetu ne nađem ništa. Danas sa pismima dobijate račune i kazne, pisma danas ništa dobro ne nose! Ah, kakva su vremena došla!

Naviru teške misli, previše teška za ono dete koje je u mojoj glavi, koje još ima svoje snove i svoje igre i pored svakodnevnih obaveza. Dolazi još jedno sutra, koje će uskoro postati danas! Šta li će doneti? Novu apatiju, konfuziju, nasilje? Ne, ja sam ipak večiti optimista i uvek verujem u neko bolje sutra.

A odnekud u ovoj jesenjoj noći vetar je nosio zvuke pesme Boba Dilana...

... Koliko puta će čovek gledati gore

Pre nego što primeti nebo?

I koliko ušiju čovek treba da ima

Da bi čuo ljudski plač?

Koliko smrti treba da se desi da bi svatio

Da su ljudi smrtna bića?

Odgovor na sve to je prohujao sa vetrom, prijatelju moj

Odgovor na sve to je prohujao sa vetrom

Ili je možda bila pesma “The Times They Are A-Changin”, ali nije ni važno...!

Angel Sitnovski