Novo vreme / stare dileme
Đavo je odneo socijalizam, a sa njim i sve propratne tekovine. Valja nam se svima ponovo boriti za po - nešto od otpisanih prava. Kako stvari stoje, ni ženama ne preostaje drugo.
Nakon čitavog veka promena, različitih turbulencija, dva svetska i mnogo lokalnih ratova, nakon vrtoglavog razvoja nauke i tehnologije, seksualne revolucije – ponovo
se postavlja pitanje prava žena. Doduše, ne u razvijenim zemljama. U Srbiji, svakako.
Teško da možemo da opovrgnemo patrijahalni karakter savremenog srpskog društva.
Na put u budućnost pošli smo vraćanjem u prošlost. Zar nije takav put osuđen na propast?
Gde je danas mesto ženi? U Srbiji?
Može se reći da su žene ostvarile značajan napredak u svim životnim područjima. Ipak, svedoci smo da je ostalo još mnogo prostora gde se žena nalazi u podređenom, ugroženom, nekad čak i u potpuno nehumanom položaju.
Sociolozi se redom slažu da se u Srbiji danas, vrši sve veći pritisak na povratak patrijahalnim viđenjima uloge žene. Pored pravoslavne crkve, pojavile su se društvene grupe koje se u 21. veku zalažu za retradicionalizaciju ženske uloge.
Veličanje majke i materinstva pouzdan je pokazatelj retradicionalizacije društva. Retradicionalizacija predstavlja civilizacijski korak unazad, jer vraća ženu u sferu privatnosti i smanjuje njenu slobodu, ograničavajući je na patrijarhalnu ulogu u društvu i polažući pravo na njenu matericu kao mesto fizičke reprodukcije – nacije, društva, države. Nesposobnost da se o ženi misli van odnosa sa porodicom i muškarcem svedoči da je u takvoj društvenoj svesti ona i dalje biće za drugog, koje jedino u relaciji dobija smisao i vrednost. Materinstvo je tako prepoznato kao prva i najvažnija uloga žene koja predstavlja realizaciju njenih najboljih osobina – brižnosti i požrtvovanosti, spremnosti da se zarad tog novog, datog života odrekne vlastitog. Bespoštedna je eksploatacija ove veze između majke i deteta zarad očuvanja sistema koji počiva na ženskoj potčinjenosti. Okivanje u zvezde zapravo je ugrađivanje u temelje patrijarhata, ono što mu daje održivost i snagu.
Rastrgnuta između “tradicionalnih vrednosti” i emancipacije, žena se našla u haotičnoj situaciji. Žena je postale neka iskrivljena slika žene koja je nekad postojala i živela.
Živimo moderni konzervatizam – oksimoron – koji je obuhvatio suptilne mehanizme povratka na hrišćanske vrednosti. Prošlost se romantizuje. Pruža se otpor promenama.
Žena, koliko god bila pametna, nije baš normalna.
Pristaje na ono što joj se ne sviđa.
Ćuti o nasilju.
Trpi na poslu. Kući. Društvu.
U njoj se bore savremeno emancipovano vaspitanje, priroda i “tradicionalne vrednosti”.
Jesmo li spremne za novo vreme?
Umemo li da budemo, i da li uopšte želimo da budemo moderne, samosvesne, neustrašive, finasijski nezavisne?
Znamo li šta je to što nam nude tradicionalisti, osobe koje su za status quo i za vraćanje na staro? Magarca kao prevozno sredstvo? Čaršijsko blebetanje umesto interneta?
Fiksacija na staro, ne prihvatanje razvoja, zagledanost u prošlost i prošla vremena znak je ozbiljnog poremećaja duše i duha.
“Biti usidren u mrak, okovan prošlim, hranjen pseudoistorijom, zatrovan mitom, znači biti ozbiljno bolestan”.
Biti istinski živ znači rasti i razvijati se. Usvajati novo, reagovati.
Zato drage Žene reagujte! Uzmite svoj život u svoje ruke. Odgovorite na izazove novog vremena. Rastite i razvijajte se. Volite svoje najdraže. Ali ne zaboravite da volite sebe.
Ne zaboravljajte nikada na sebe. Voleti i poštovati sebe nije sebično. Ni loše po druge.
Naprotiv. Žena koja se oseća dobro sama sa sobom umnožoće sve dobre interakcije sa drugima. Zato, samo napred. Na sopstvenu i na radost svih koji su nam važni.
Aleksandra Kivela