Orjunaši i Jugoslavija - Isus koji je došao kasno

Isus koji je došao kasno! Naravno, figurativno - u prenesenom značenju, bez želje da se pravi Isus - jedan i jedini Sin Božiji vređa, ili da se u bilo kom kontekstu i na bilo koji način stavi u istu ravan sa ljudima. Isus je svojom pojavom doneo spasenje i spoznaju; darivao je ljudima istinu, ali i motiv, da jedni u drugima pronađu čoveka - i da u neku "novu eru" krenu u koloni jedan pored drugog, a ne jedan iza drugog. I jedino ta kolona ima smisla, i jedino je takva kolona - Hristova kolona! Verovati u njega, znači pre svega verovati u sebe, u nešto moralno, duhovno i uzvišeno; verovati u zbrajanje i sabiranje pre razdvajanja; verovati u "istost" i sličnost, mnogo više nego u razlike.
No, ako su se te ideje i ti ideali - doduše malo prepakovani i svedeni na užu formu, pre skoro sto godina otelotvorili kroz društveni program grupe mladih ljudi koja je sebe nazivala ORJUNA, onda opet u onom prenesenom - figurativnom značenju, možemo konstatovati: da je ta ideja zajedništva, zbrajanja i sabiranja, na Balkan, međ Južne Slovene zakasnila. Taj Isus, je zaista došao kasno. Možda zato što dva najbrojnija "naciona" u "de fakto" istom narodu, na onog pravog Isusa gledaju razroko, svaki sa svog pola hrišćanskog poimanja sveta, ili zato što je treći "nacion", takođe brojan, u jednom trenutku lične spoznaje, uzdizanja i definisanja, svog Isusa počeo da zove Muhamed? Ako toj priči dodamo i četvrti i peti "nacion", iza kojeg uzimajući u obzir dosadašnja iskustva mnogo više pristaje zapeta nego tačka, jasno je kao dan - zašto se ideja Orjune raspala mnogo pre Jugoslavije - i zašto je kao takva bila utopija. Ipak, jedno je sigurno, u ovoj 2021. godini, kao i u godinama iza, svi narodi bivše Jugoslavije, obeležavali su ,ili će tek obeležavati neke sebi bitne datume: Srbi 103 godine od kraja Velikog rata, dvadeset i dve godine od Nato agresije, ili godinu manje od 5. oktobra; Hrvati 26 godina od Oluje, Crnogorci 15 godina od nezavisnosti. Svoje datume vredne pomena imaju i Slovenci, Makedonci, kao i Bošnjaci, ali je pomalo tužno da se niko nije setio – a sve je manje šanse da će se i setiti - da na dostojanstven način obeleži jedinu okruglu godišnjicu vezanu za 2021., ravno 100 godina od osnivanja Orjune. Pokreta koji je probao nemoguće.

ORJUNA!?

Ako vam je sam termin "Orjuna" malo poznat, ako o tome malo znate, ili ako uopšte za to ime prvi put čujete čitajući ovaj tekst: ne brinite - nije to dokaz da ste nedovoljno edukovana i obrazovana osoba. Jednostavno, nisu vas učili. U glavama normalnih ljudi istorija nije nus proizvod života prethodnih generacija. Ona nije pepeo iskorišćene cigarete koji valja gurnuti pod tepih. Naprotiv! Istorija je poput štita, koji u zlo vreme brani vas i vaše pravo na opstanak, a koji opet u neko mirno doba, možete položiti na zemlju kao osnov i temelj vašem čvrstom stajanju. Ipak, za ljude na Balkanu, istorija je umesto štita, gotovo uvek bila snop parcijalno odvojenih strela, koje se po potrebi uzimaju i odapinju, isključivo s namerom da se neko pogodi u srce. I baš zbog toga je baratanje tom veličanstvenom, a možda i najznačajnijom društvenom naukom, opasno poput baratanja nitroglicerinom. Istorija se ne može znati "do nekle“ ili „od nekle". Ona se ili zna, ili se ne zna. Zahteva celovitost i temeljnost, isključivo poštovanje smera od opšteg ka posebnom, a za ispravno razumevanje istorije, posebno je važno slediti njena tri osnovna pravila: činjenicu - odnosno da se nešto desilo, uzrok - koji objašnjava "zašto se nešto desilo", i kao treće, a možda i najznačajnije pravilo imamo "kontekst vremena", koji sadrži, objedinjuje i definiše i uzrok i činjenicu. Razumeti kontekst, znači razumeti posledicu, jer je kontekst sam po sebi već posledica nekih prethodnih uzroka i nekog prethodnog vremena. Odnosno, on je kao takav, zatečeno stanje, ili proizvod već postojećih činjenica. Izvaditi stvari iz konteksta, znači istoriji pristupiti sa namerom da se izazove propagandni ili "posprdni" efekat.
Mala digresija: Nedavno je jedan poznati domaći pisac - član "tobožne" urbane elite, podizanje spomenika Stefanu Nemanji, propratio rečima: kako je sam taj čin nakaradan, jer je Stefan Nemanja satrap koji je progonio bogumile - i koji se pride sa svojom braćom borio za vlast - i da ni on, ni bilo koji drugi srednjevekovni vladar ne zaslužuje da mu se podigne spomenik!? Ovo vam je "parekselans" primer tendencioznog sagledavanja istorije, odnosno primer one priče, kada se istorija ne uzima kao "štit", nego kao "strela", njen parcijalni izdojeni deo, s namerom da se "vađenjem stvari iz konteksta" izazove pogrešan efekat. U ovom slučaju efekat vređanja kolektivnog sećanja jednog naroda, ali i efekat "sprdanja", kako bi se „ušićario“ koji plus kod istomišljenika. Jedan itelektualac sebi nikada ne bi smeo da dozvoli da govori na takav način. Naravno, ako Stefana Nemanju, ili bilo kog drugog srednjevekovnog vladara posmatramo iz ugla današnjeg vremena, jasno je da će nam neki njegov potez - ili neki njihovi potezi biti čudni i po današnjim standardima, ali ponavljam - samo po današnjim standardima - neprihvatljivi. Ipak, ako srednjevekovnu vlastelu stavimo u kontekst vremena koje im zaista pripada, videćemo da ti ljudi, nisu bili ni malo zaostali i dekadentni, već su šta više, bili i te kako napredni, mudri, revolucionarni, pa, i avangardni. Kontekst, ne podrazumeva samo da određene istorijske ličnosti i događaje posmatramo iz ugla njihovog vremena. Kontekst još više podrazumeva i traži razumevanje tog vremena, te da pri donošenju suda o nečijim odlukama, razumete: praksu, tendenciju, a najviše mogućnosti tog vremena, odnosno da razumete - kakve je odluke u tom vremenu bilo moguće doneti da bi se uopšte preživelo i opstalo. Ako govorimo o Jugoslaviji kao neuspelom političkom, društvenom, ali i i panslovenskom projektu, stiče se utisak da je zvanična Jugoslavija - i to bez izuzetka i Aleksandrova i Titova, prema istoriji imala odnos u dva odvojena koloseka. Prvi je podrazumevao prećutkivanje istorije pre Jugoslavije, jer se takva kakva je nekim jugoslovenskim konstituentima ne bi svidela. Dok se drugi kolosek odnosio na neposrednu jugoslovensku istoriju, onu koja se za vreme trajanja Jugoslavije još mogla videti u retrovizoru, a koja je po potrebi "cepkana", pakovana, i prepakivana, što zbog političkih poena, što zbog očuvanja društvenog mira. Tako se u kraljevoj Jugoslaviji, retko pominjalo, da je sama ideja o Jugoslaviji potekla iz Zagreba, a ne iz Beograda, da su je prvi promovisali hrvatski a ne srpski intelektualci, da je ta ideja svoje najjače uporište imala u Dalmaciji, a ne u Šumadiji, a da je Srbija Niškom deklaracijom stavila pečat na tu ideju, i to na tako traljav način, da predhodno nije obezbedila svoju alternativu i ostupnicu, iako je za tu ideju, poput Crne Gore, dala ono najvrednije što je imala: sebe, odnosno svoju državnost.

S druge strane Titova Jugoslavija je bila fenomen sam za sebe. Ona je kao i svaka komunistička država počivala na kultu. Ali ne samo na kultu o Josipu Brozu, već i na kultu "o komunističkom shvatanju sveta" koji je građen na principu: "Istorija pre nas je obična fusnota, pravu istoriju stvaramo mi". S tim da je ta "njihova istorija", bila najčešće polivalentnog tipa, odnosno, "njihovo juče", se pakovalo na onaj način koji bi najbolje odgovarao "njihovom danas". Tako su partizanske defanzive, predstavljane kao ofanzive, dok su one prave ofanzive - isto partizanske, poput: oslobađanja Beograda, bitke za Bihać, Sremskog fronta, ili potere za kvislinzima do Blajburga, često bile po strani, izvan filmova Veljka Bulajića ili Hajrudina Krvavca, kako se ne bi potencirao nesrazmerni doprinos jednog naroda(nacije), ili kako se ne bi ukazalo na često nepotrebno žrtvovanje jednog naroda, odnosno nacije. Ipak, ono što je zajedničko i monarhističkoj i komunističkoj Jugoslaviji, je to, da su obe o Orjuni - pokretu koji je više nego iko voleo Jugoslaviju, najradije ćutali. Šta je bila Orjuna?

ORganizacija JUgoslovenskih NAcionalista, ili skraćeno "ORJUNA", osnovana je u Splitu 23. marta 1921. godine, pod prvobitnim imenom: "Jugoslovenska napredna nacionalistička omladina". Organizacija, ili pokret, prestao je da postoji svega osam godina kasnije - 1929. malo pre nego što je kralj Aleksandar svojim oktroisanim ustavom zabranio funkcionisanje svih pokreta i političkih stranaka. Ovde je važno istaći deo u kome se kaže: "Malo pre nego što je kralj Aleksandar svojim oktroisanim ustavom zabranio rad svih stranaka i pokreta", iz prostog razloga jer je Orjuna pristala da se sama ugasi - dajući na taj način podršku kralju i celovitosti države. Stavljajući tačku na svoje postojanje, Orjunaši su poručili: Jugoslavija iznad svega! Iako je postajao svega osam godina, pokret je za to vreme stekao priličnu popularnost širom zemlje, mada je delovao samo na prostoru Dalmacije i Slavonije.
Orjuna je odbijala mogućnost da se preformuliše u političku stranku, zbog svog izričitog stava: da se oni ne bore za vlast nego za jedinstvenu Jugoslaviju i jedinstvenu jugoslovensku naciju. Pojam "jugoslovenska nacija", koji je podrazumevao i jedinstvenu državu, ali i jedinstveni, tačnije - jedan jezik, bio je osnov i temelj delovanja Orjune. Ukratko njihov program se može opisati u četiri tačke: 1. Sve jugoslovenske nacije poznate do 20. veka samo su plemena jedne jedinstvene nacije - koja može biti samo jugoslovenska. Orjuna odbacuje nacionalizam Hrvata, Srba, Slovenaca, i Makedonaca, kao štetan i dugoročno destruktivan element koji smeta postojanju jedinstvene jugoslovesnke nacije. 2. Orjuna odbacuje komunizam, jer isti potiskuje naciju, veru i demokratiju. Orjuna se zalaze za naciju, ali za jednu jedinstvenu - jugoslovensku, dok je religija intimno i lično pitanja svakog Jugoslovena. 3. Jezik Jugoslovena je jugoslovenski, koji svoj koren ima u staroslovenskom - i zato može biti samo jugoslovenski ili južno-slovenski, dok su srpski, hrvatski, makedonski i slovenački, samo ne mnogo različite verzije jednog policentričnog jezika - jugoslovenskog. 4. Orjuna se zalaže za demokratsku državu, ali i državu koja teži ka centralizmu, jer bi federalizam države, pogotovo u kombinaciji sa "plemenskim" nacionalizmom, bio samo most do razbijanja države i stvaranja više manjih država, u kojima bi rastureni Jugoslovene opet bili u podređenom položaju u odnosu na velike narode i velike sile.
Orjuna je svoj program često branila i kao neka vrsta paravojne organizacije, sukobljavajući se uporedo i sa komunistima i sa nacionalistima, ali i sa italijanskim političkim strujama, tada vrlo aktivnim u Dalmaciji. Među osnivačima i prvim članovima Orjune bili su: Tin Ujević, Aleksa Šantić, Mirko Korolija i Niko Bartulović. Nakon što je Orjuna prestala da postoji, njeni dotadašnji članovi su pružali indirektnu ili direktnu političku, ali i društvenu podršku, svim strnkama ili organizacijama koje su se borile protiv: komunizma, nacionalizma, fašizma, i iredentizma. Danas se termin "Orjunaš" u Hrvatskoj koristi za uvredljivu karakterizaciju "loših Hrvata", tačnije ima sličnu konotaciju kao termin "petokolonaš" u Srbiji, iako je istorijski gledano "Peta kolona" jedna sasvim drugačija, a pride i crna istorijska pojava, odnosno epiet "petokolonaša" nalepljen na leđa nelojalnom graćaninu Srbije, istorijski gledano nije pogrešan.

Da li je ideja ORJUNE bila moguća?

Naravno da nije! Ideje koje su se već pokazale kao promašene i nemoguće, bilo bi potpuno bespotrebno potezati kao relevantne i raditi na njihovom oživljavanju. Imamo odlomak iz jednog proznog dela koji opisuje razgovor dva saputnika u vozu. Jedan saputnik pita drugog: "Zašto ti misliš da je Jugoslavija nemoguća"? Drugi odgovara: "Nije bitno šta ja mislim, bitno je to, da je istorija već pokazala da je nemoguća"! I to je, zapravo pravi pogled na istoriju, njeno ispravno sagledavanje. Istorija ne misli. Mi smo ti koji sa sobom nosimo svoja mišljenja, a istorija o njima sudi, ali i donosi presudu: Da li su ta mišljenja, i te ideje vredne stvarnosti, ili su obična utopija? Plastično rečeno: Mi mislimo, a istorija zna! U svojoj prošlasti imamo odgovore - koja pitanja i koje ideje ne bi imalo smisla potezati u budućnosti. Ipak, ideja Orjunaša, jeste bila romantičarskog, ali i vizionarskog tipa: da se na jednom govornom području ustoliči jedna nacija, koja će biti stub jedne matične države, a da sama država bude "sigurna kuća" za sve svoje građane različitog zavičajnog porekla. I bez obzira na krajnji ishod te ideje, teško je biti dobronameran, a ne odnositi se prema njom sa bar minimalnim simpatijama. No, Orjuna je za Balkan i "Jugoslovene" došla kasno, šta više - prekasno. Zapravo, pokret je probao da uradio ono, što su na primeru Srba i Hrvata kao dva najbrojnija jugoslovenska naciona - kao istorijske ličnosti i istorijske okolnosti, sa početkom "rabote" hiljadu godina pre Orjune već uradili s jedne strane: Vizantija, Sveti Sava, Nemanjići, Srpska pravoslavna crkva, Srpski ustanci, te - Zapadni Rim, Ugarska, srednjevekovna hrvatska vlastela i Vatikan s druge strane. Odnosno da se od naroda stvori nacija. I ovde moramo da napravimo jasnu razliku: narod i nacija? Iako su nas učili da su narod i nacija sinonimi, iako i sami te termine često upotrebljavamo kao sinonime, zapravo - narod i nacija nisu isto. Narod je mnogo širi pojam! Termin "narod", može da se odnosi recimo na sve građane jedne države koji nisu iste nacionalnosti, ali može da se odnosi i na širu grupu naroda istog porekla, istog praoca, od kojeg su kasnije nastale različite nacije. Na primer: Srbi, Hrvati, Slovenci i Bošnjaci jesu isti narod, ali nisu iste nacije. Nacija je kulturno-politička kategorija sa posebnim "istorijskim specifikumom", i kao takva ima veću težinu. S tim da ono "kulturna", a pogotovo ono "politička" ne treba doživeti na pežurativan način. Nije reč o "mejnstrim" kulturi, ili "subkulturi", a pogotovo nije reč o dnevnoj politici. Takva definicija odnosi se pre svega na viševekovni, pa, i na višemilenijumski sled i splet ličnosti - najčešće velikih ličnosti, zatim - događaja i okolnosti, koje su opet često bile i nametnute, a koje su u svom zbiru dovele do stvaranja nacije, sa svim elementima svoje "samobitnosti". Naciju je moguće stvoriti od više naroda, ili više grupa naroda, čak i različitog porekla. Ipak, naciju nije moguće stvoriti od više već stvorenih i ustoličenih nacija, makar i istog porekla. Ako za kontra primer uzimate: SAD, Švajcarsku, ili Belgiju, to već otvara drugu temu, ali važno je reći: Primer vam nije dobar, okolnosti nisu iste, i pre svega, ono najvažnije - nije isti kontekst u kojem se nešto desilo. Isto tako, ovde je važno zastati, napraviti ogradu i ponuditi odgovor na dva pitanja koja se posle svega rečenog sama nameću. Prvo: Šta ćemo sa sve češćim slučajevima "novih nacija" koje se separatišu od do skora "matičnih nacija", i koje - služeći se "nekom drugom verzijom istorije" pokušavaju da dokažu svoju nacionalnu autentičnost, i pre svega svoje nacionalno postojanje? Odgovor je prost: Tu se radi o nadri istoriji i veštačkom nacionalnom inženjeringu. Dakle, ne o prihvatanju istorijskih činjenica, bile one lepe ili ružne - i prihvatanju proizvoda do koga su one dovele, već o fabrikovanju, čak i krajnjem izmišljanju istih, kako bi se u današnjem vremenu pokazao istorijski proizvod koji istorijski ne postoji. Za primer uzećemo Bošnjake i Crnogorce, dakle primer jedne ipak, nacije, i primer "nazovi nacije". Slučaj koji kaže: da je jedan broj Južnih Slovena - makar i prethodno naconalno identifikovanih – uglavnom u srpski nacionalni korpus, preuzeo islam, i da je svoj identitet izgradio u islamu, ali i na određenoj zaostavštini srednjevekovne Bosne koja je samo po sebi imala svoju autentičnost - jeste tačan, odnosno predstavlja istorijski fakt - istorijsku činjenicu. Drugi slučaj koji kaže: Da je kralj Nikola sebe smatrao nacionalnim Crnogorcem, da je postojala autokefalna Crnogorska pravoslavna crkva - i da je Njegoš pisao na crnogorskom jeziku, nije tačan - to je istorijski falcifikat.

Drugo pitanje koje se nameće: Da li su onda Orjunaši pribegli prekrajanju istorije i nekoj vrsti nacionalnog inženjeringa? Vidite: Šturo i površno gledano - da. Ali oni se nikako ne mogu staviti u isti koš sa "istorijskim fabrikantima" kakve danas imamo. Njihova vizija, je bila rešenje za sve, a ne samo rešenje za neke. Njihova vizija nije podrazumevala nasilnu asimilaciju - i nije ime jednog naroda nametala drugima, već je tražila zajednički imenitelj, a za Južne Slovene, to je bio pojam "Jugosloven". I što je najvažnije: Orjuna nije zagovarala separaciju i razdvajanje, već naprotiv - zagovarala je zbrajanje i ujedinjenje. Orjunaši nisu nastupali pod geslom: "Svako za sebe", već je njihov moto bio - "Svi zajedno". I baš zato je njihova ideja bila romantičarska. I baš zato Orjuna nikada nije postala politička partija. I baš zato lideri tog pokreta nisu bili politikanti i političke kreature, već jedan Aleksa Šantić i Tin Ujević.

No, nema više ni Orjune ni Jugoslavije. I pokret i država su mrtvi - i ne treba raditi na njihovom vaskrsu. Svaki vaskrs propale ideje, značio bi provociranje neke nove smrti, koja bi se desila verovatno po istom scenariju kao prethodna. Ipak, bez obzira na to što na zajedničkom grobu Orjune i Jugoslavije stoji epitaf: Utopija i neuspeli projekat; i bez obzira na to što je sama država Jugoslavija za vreme svog trajanja bila inkubator za mnoga kasnija zla - sa ove distance gledano i prema Orjunašima i prema Jugoslaviji, makar radi ličnog dostojanstva, treba se odnositi s poštovanjem. Na kraju krajeva: To je deo naše istorije. Zato, s poštovanjem i s pietetom - i ostaviti ih da počivaju u miru: i Orjunaši i njihova Juga. Slava im - i slava joj.