Foto:
Olga Tomović
Otisak reči u vremenu
08.12.2019
Napisala sam na stotone kratkih priča, dva romana, bezbroj kolumni, volim i poeziju, milujem rečima kao rukama ljubavnika ili ih vitalam okolo kao mačem iznad glava protivnika. Teram vreme da krene za mojim rečima, a ne obrnuta, da ja jurim vreme koje bi moglo da bude moje. Moje vreme je sada i uvek, dokle god moje reči imaju dovoljno snage da ruše brijere relanosti i nose čitaoca kao reke slika u umu. Moje vreme je ovde i sada i dokle god ima nekog da se utopi u mojoj reči i poveri svoje srce mom emotivnom duhu večno žednom pravde i svetla.
Da li će neko da čita moje reči više ne zavisi od mene. Ja sam svoj duh predala pričama, a one žive svoj život i ne mare da li su čitane ili nisu, da li je vreme sivo ili sunčano, one sijaju bojama kosmičke enrgije, pulsiraju, rastu, stavraju i ruše, hrabre, krote, vole, pate i umiru junački , ostavljaju krvav trag isečene duše po belini papira.
Da li me plaši ono što sledi, da li strepim od zaborava, loših markentinških poteza, jer stvaram baš u vremenu kada književnost umire? Ne, ne plaši me ni sada, ni sutra, ni vreme, ni prognoze, ja moram da pišem da bih disala. Pišem, jer ne umem da pevam, i ne umem da slikam, da igram, da letim, umem samo da napišem svetove iza ogledala.
Tragovi svake reči ne nestaju u vetru vremena, ne prestaju u sumrak dana, ostaju u tkanici života kao nit koja šara sve buduće, svaku sledeću boju osećanja, usmeravajući tapiseriju ka onom što je u duhu zarobljeno.
Reči se pletu, poskakuju, roje se oko klatna na satu života, igraju u njegovom ravnomernom ritmu, vrte se u kolu odlulka koje čekaju da budu rođene.
Svaka reč je svet. Jedna, a mnoštvo, teža je od kamenog jastuka za večni san. Mač ili ljubavnik, bujica ili potok, suza ili smeh, početak ili kraj. Reč je moć.
Otisci reči zaustavljaju prah pepela prolaznosti da dela odnesu u zaborav.
Reč je otisak duše u večnosti.