Rad i Kal

Znate li onu pesmu grupe Kal “Kiss me, please”? Da sam je ja napisala dodala bih i ono "in the ass”, ali pošto nisam moram da pređem na rad (u mom slučaju je to škrabanje ovog teksta).

"Arbeit Macht Frei" pisalo je na kapijama Aušvica. Zato ću i ja osloboditi svoje misli i umesto priče napisati utiske sa sajma, a koji to ne bi trebalo biti.

Ko je čuo, taj zna da je slogan štanda Udruženja nezavisnih pisaca bio "Knjigom protiv Šešelja" (doduše za moju Veru to baš i ne važi, ha ha), nakon čega je usledio incident, organizovana grupa iz te stranke demolirala je susedni štand (greškom, a srećom po udruženje).  

Ipak, u meni je najveće simpatije izazvalo to što je zakupac tog susednog štanda bio jedan od prvih članova radikalne stranke (e, do kurca), ali kad se udara onda se ne gleda gde i koga pa bude i na svoga.

Da sam bila na Šešeljevom mestu došla bih na štand da se fotkam sa natpisom i ispadnem frajer, ali nisam on i drugačije gledamo na rešavanje “situacija”. Jebiga, upotreba sile uvek ima bumerang efekat (dokazano i naučno i istorijski).

Po saznanju za incident Pokret slobodnih građana je, na čelu sa Sergejom, pokrenuo peticiju na svom sajtu za uskraćivanje gostoprimstva Vojislavu Šešelju na Sajmu knjiga, ali… Ko sme Šešelju da uskrati nešto? Pa čak i divljanje na sajmu kad ima divljenje “čitalačke publike”.

Nije to rušenje (pogrešnog) štanda bio jedini incident, usledili su i drugi, ali nije moje da o tome sad pišem. Dokaz u prilog tome je prisustvo inspektora u civilu i uniformisanih lica pored štanda Udruženja nezavisnih pisaca Srbije, a policijska zaštita se ne dobija iz bezazlenih razloga, to znamo, zar ne? Po ulasku u bus (a radi povratka u svoj rodni, ali ne srodni grad) nazovem drugaricu i ispričam joj sve, sočno i detaljno o incidentima. Nakon toga, čujem čoveka (sedište iza mog) koji je telefonom nekom pričao o susretu sa Šešeljem i da mu je poklonio knjigu. OMG! Kad je završio ne budem lenja no se okrenem ka njemu, izvinim što sam prisluškivala razgovor (a i da nisam htela morala sam, svi u busu su čuli) i zamolim ga da mi da da prelistam knjigu i fotkam se s njom. Oduševljeno je pristao, iako su nam ciljevi bili dijametralno suprotni. Zatim je čovek (sedište do) izvadio svoju i uzviknuo "Imam i ja" i pružio mi je. Pomislih, sad sam i u sranju i u grožđe nebranju. Radikali su među nama ( u busu), još su i Negotinci. Poslednjih sat vremena puta provela sam u razgovoru s njima, pričala o incidentu ( oni su samo slegli ramenima), a s te teme smo prešli i na neke probleme u gradu koji su nam isti, ali smo mi jebeno među sobom različiti zbog političke pripadnosti strankama ili ne pripadnosti.

Zaključak i moj utisak o celoj ovoj priči je da se i među ljudima može naći čovek… A šta je čovek? Biće dovoljno mentalno razvijeno da može da proceni sličnosti i da prihvati različitosti.

Inače, tokom prisustva na štandu zadrhtala bih svaki put kad prođu “men in black”, iliti sveštena lica i molila se Bogu samo da mi ne vide naziv romana “Vera je gola”, tako obučeni (zajebavam se). Sve u svemu, kurčim se, jer sam imala policijsku zaštitu na SAJMU KNJIGA. Ups! Više nisam na sajmu. Zato odoh da slušam Kal, a vi radite nešto, pa makar i gluposti.