Retro

Laž izmišlja opake snove
slatka umorna laž
I dok nemoć pretvara u snagu bola
gluperde lutaju daleko

I dok tražim u tvojoj sjeni
izgubljene godine
I dok tražim u tvojoj riječi
ono što ne postoji
Na obzorju iskrsavaju
stare parole
Al' ne vidim boju

***** 

Danas je popularno, da ne kažem in, biti kritičar vlasti. Još ako si neka poznatija faca, pisac, glumica, deo “džet-seta”, plastificirana kvazi-pevaljka ili šta-ti-ja-znam. Dovoljno je da ti daju pet minuta TV nastupa, da ispljuješ sve redom, da opleteš kako su ovi sada i oni pre njih kriminalci, lopovi, kako hoće ciljno da nas upropaste, da budemo jeftina radna snaga, da nas prodaju za male pare. Kažu da ćemo biti slepo crevo EU kad/ako nas prime. Odnosno, ako ona sama dočeka da nas primi. Onda nakon tog TV nastupa, sledećih pet dana sve društvene mreže “bruje” on onom piscu što im je skresao sve u brk, a nije dao glupoj voditeljki da ga spreči da pljuje po vlasti, jer svi znamo da u medijima vlada cenzura. Ili kako je ona glumica pisala svojoj predsednici kako bi  je “naduvala” za indoktrinaciju mladih nacionalizmom umesto da ti isti mladi uče da kako se u vodu skače na glavu, a ne kako se mrzi komšija sa drugačijim prezimenom. Ili tako nešto.

Nekada ranije, kritika je bila sofisticiranija. Nisi tek tako mogao da se pojaviš na jednom od dva TV programa, intervju je možda mogao da se pojavi u nekim butovničkim novinama (ako tiraž ne bude zaplenjen), a naravno da interneta nije bilo. To vreme je iznedrilo prave kritičare vlasti. Morao si da budeš zajeban igrač da svoje misli, stavove, kritike, osećanja podeliš sa ostatkom “anti-protivnih” bundžija i galamdžija, a da te, pri tome, vladajući ne provale, ili bar da ti progledaju “kroz prste”, jer nisu lako mogli da prokljuve šta je zamotano u oblandi sa mašnicom na sredini. Kako? Pesmom, stihom koji udara direktno u pleksus. Neki put direktno u facu, a neki put da uključiš moždane vijuge i shvatiš šta je pesnik hteo da kaže.

Za takav početak odgovoran je jedan čovek. Čovek sa velikim Č, koji je u stanju da napiše najlepšu ljubavnu pesmu jer “ne zna(m) što da radi(m) sa sobom, na što misli da baci(m)” , a odmah za njom i najefektniju kritiku režima, jer mu se čini “da je standard pokvario ljude, jedu govna i sanjare”. Romantik, buntovnik, pesnik, roker. Beskompromisan u svakom pogledu. Bez dlake na jeziku. Samo da bi svima ostalima rekao baš sve što misli, kako bi ih naterao da počnu da razmišljaju svojom glavom. Mnogi su ga slušali, ali ga nisu čuli. Izgarao je u svojoj želji da ljudima otvori oči. Nažalost, nije uspeo. Kada je shvatio da stvarno “gluperde lutaju daleko”, odjebao sve, uzeo crveni pasoš u ruke i otišao.  Bilo je to i drugo vreme i druga zemlja/država. Činilo se tada, mnogo bliža Evropi nego ova sadašnja, ali je svejedno otišla u kurac. Znao je, kada je bilo vreme, da se povuče. Dostojanstveno. Zauvek.

*****

Za ovu priliku nema linka sa jutjuba. Nađi gramofon, nađi ploču, uzmi album u ruke. U sredini imaš tekst pesama. Pročitaj. Nemoj samo da slušaš, probaj da čuješ. Probaj da razumeš. Možda uspeš.

 Mladen DJomla Kostić