Sunce lepo moje

Sunce moje lepo! Opet, oda jesenjem suncu! Steglo mi se srce, učvoruje se, a to mi nekako nije svojstveno. Meditiram u prepunom autobusu, trudeći se da gledam kroz siva lica saputnika. I ti si siva Jadranka, postaješ siva, neizbrisiva masa nečega. Dobro je da bar nisam braon masa nečega, znala bih da to nazovem nekim drugačijim imenom. Dani mi prolaze kao petnaestominutni kontrolni u osnovnoj školi. Prvo strah zbog najave, onda opuštenost zbog navike. I tako život pucketa pod mojim nogama. Zašto sam dozvolila da tuđe sudbine utiču na moje dobro raspoloženje? Zašto sam postala malodušna matorka sa imidžom vesele i bezbrižne devojčice? Verovatno zato što se usklađujem sa stvarnošću, jer, moja mašta popušta pod ozbiljnošću realnog, ozbiljnog i odgovornog života. Ali, kome i čemu? Zar zbog drugih postajem nešto drugo, ili je to samo privremena preobraženost i usklađivanje osećanja i duha sa godinama koje nosim? Nemam pojma! Znam da sve prihvatam i praštam sebi, jedino sam sigurna, da to znam!

O, Sunce moje lepo! Kako ja volim, kako ja lepo i duboko i površno i ludo i pametno volim sebe, pa sve ostale! Ne dam, ipak, ni maštu ni čudesnost života ni za šta na svetu!

Izlazim iz autobusa. Nova siva lica me dočekuju na ulici. Čvorovi se razvezuju usputnim osmesima dece. Ljubav  je neumoljiva životna sila i jedino tu silu priznajem. Prepuštam se, utapam se u najlepše kose sunčeve zrake. Treperim. I nestade sivilo!