Svet po mojoj meri

Kada zamišljam svet po svojoj meri, želim: mir u svetu. Da nema gladnih. Da svaki

pas lutalica nađe svoj dom. I to bi ukratko bilo to. Da imam čarobni štapić, ili čarobnu lampu uredila bih ovaj svet da bar malo liči na mesto u kojem želim i mogu da živim. U tom svetu ljudi su ljubazni, civilizovani i brižni. Život je ispunjen radošću, smehom, ljubavlju. Taj je svet  mirno, ušuškano mesto.

Ali, nemam čarobni štapić. Živim u svetu koji mnogima izgleda pesimistično. U mnogim aspektima i jeste pesimističan, pa se pitam kako u ovoj poprilično tmurnoj svakodnevici

u-činiti da svet bude po mojoj meri? Po tvojoj meri? Da li je moguće pronaći optimizam?

Ja pletem bajku po svojoj meri, u sebi, u svojoj glavi i u svom srcu, pa onda tek izvan sebe. Budna sanjam. U tim snovima sam sve što poželim. Sanjam svet bez granica, tu živim punim plućima. Radim posao koji volim, putujem. Ne možete ni da zamislite gde

sam sve bila i šta sam sve videla. U svojim snovima. To mi pomaže da preguram dan, da se nosim sa svakodnevnim problemima.

Negde između onog šta sanjam i onog šta mi se događa stoji želja da će jednog jutra svanuti dan u kome će svet biti po našoj meri lepote i potreba.

Do tada pokušavam  jasno da odredim šta je to na šta mogu da utičem. Jednako važno, da odredim šta je to na šta ne mogu da utičem i pokušavam da na to ne trošim energiju. Ne treba zatvarati oči pred problemima, ali se ne treba fokusirati isključivo na njih. Verujem da je u svakoj situaciji moguće pronaći nešto lepo i dobro za šta možemo da se uhvatimo, i ne dozvolimo sebi da potonemo, ma koliko bilo teško.

Ima tih dana kada nam se čini da nam je siva planeta zasela na rame, i ne da nam da mrdnemo. Najgore od svega je ne učiniti ništa da nam dan bude bolji. Ali, još je gore činiti svašta protiv nepromenljivog u danu. Protiv onoga na šta ne možemo nikako da utičemo. Kako nam dan može biti dobar kada nas bude ružne vesti? Kada se borimo za posao, za platu, za rate kredita, za puko preživljavanje? Problemi, privatni, egzistencijalni, na poslu, emotivni, sa drugima ili sa samim sobom su naš život. I u sređenijim društvima od našeg. Šta možemo da učinimo da ih nekako pobedimo i učinimo dan boljim?

Mogu da budem pozitivnog stava i da ne kukam očekujući da pomoć dotetura iz neke druge dimenzije. Mogu da bodrim sebe ili da plačem. Možemo li da život ne shvatamo preozbiljno? Možemo li da verujemo da je naša sreća naša odgovornost? Hoćemo li uraditi sve što je do nas? Ili ćemo se pomučiti da nađemo sve moguće izgovore – sve te druge koji su krivi što nam kradu sreću?

“Svet po našoj meri” ljudi idealizuju. Očekujemo od sebe, od drugih i od sveta sve najbolje. Da živimo ovaj život, moramo. U svetu kakav jeste. Možemo da menjamo sebe

i svoje poglede, i tako pokušamo da menjamo svet. Bolji svet čine bolji ljudi. Bolji svet se ostvaruje u sitnicama koje čine jedno veliko dobro delo.

Da sanjamo i maštamo je poželjno. Da imamo svoj mali svet i oko njega kinseki zid.

Da bismo ostali čitavi. Da ne poludimo od stvarnosti.

A suština života je da nađemo kompromis između želja i stvarnosti. Možda ipak zaključimo da je i ovakav svet poprilično dobro mesto za život. Iako nije savršen nudi nam mnogo razloga za sreću.

Aleksandra Kivela