Živim u Srbiji

Živim u Srbiji koja čeka na kasi sa svega nekoliko artikala u potrošačkoj korpi i Srbiji koja stoji u kilometarskom redu pred pozorištem,  gladna kulture. Živim u zemlji koju su godinama jeli tajkuni, a sada ostatak mrvica raspršuju neki što ne znaju da li će ih pre u svoj tanjir ili deliti sirotinji praveći se brižni i odgovorni?!

Živim u Srbiji iz koje se iselilo na stotine hiljada mladih ljudi. U Srbiji koja stari i boluje od odsustva nade. Živim u Srbiji, prirodno bogatoj lepotama, planinama, brdima, rekama, rudama, ljudima... I tako siromašnoj.

Živim u Srbiji koja je spala od zla na gore, na nesposobne, poltrone, ljude izronjene sa periferije života, omoćale u iluziji da su zaslužni za mesto na kome se nalaze.

Živim u Srbiji koja čeka digitalizaciju, kristalno čiste slike na magičnoj kutiji u svet.

Na popucalim krovovima još se okreću antene, poput onih limenih petlova, ali će zato besplatno dobiti risiver, ruter, šta god je... Oni što sede u sobičku sa koga otpada malter, njih desetak, odrpanih i gladnih. Da bolje vide kako izgleda normalan i pristojan život.

Živim u Srbiji u kojoj deca usvajaju strane jezike preko megalomanskih indijskih, turskih, latinoameričkih serija. I ne samo jezik, usvajaju iluziju da je siromaštvo model života,  a da se retkima ipak desi bajka o ubogoj Pepeljugi i bogatom princu.

Rastu i gledaće besplatno digitalne slike, verujući da je najvažnije uložiti u dupe i sise, da mozak nije na ceni, sem za pohovanje, kao specijalitet svih aktuelnih političkih struktura.

Živim u Srbiji koju volim kao jedini ostatak one moje rodne grude. Volim njena narečja, plavo nebo, zelene pašnjake i njive, volim i njene reke i rudna bogatsva i šume i ljude. Čak i one što skaču sa prozora iz očaja, polivaju se benzinom, zatvaraju stare u podrume i nekim novim lapotom istrebljuju ih sa tog zajedničkog, jadnog kazana.

Živim u Srbiji i 25 godina čekam da dođem do svetla na kraju tunela, a svetlo se pretvara u tačkicu što više idem i što više vreme prolazi.

Životarim u Srbiji, a želim da ispratim i drugo dete u beli svet, da spakujem svoje kofere i odem za njima, na tuđe, nepoznato, među one koji imaju drugačiji smisao za humor, drugačije navike, nisu lepši, ni bolji, ni vredniji...samo imaju veći krug svetla na kraju tunela.

Životarim i želim da odem iz Srbije, da koju godinu proživim kao čovek, a ne kao biračko telo, kao objekat, statistički podatak...

Umorna sam od životarenja!

Violeta Živkov