Alkohol kao stimulans u umetnosti

Ne postoji mesto, kao što je umetnost, gde će se može naći toliko topline, lepote, frustracija, ambicija, poroka ili bilo čega drugog što se u životu može sresti na različitim mestima, samo što se za razliku od realnog života gde bismo za ovim morali tragati, ovde sve sreće na jednom mestu, bilo da su u pitanju sami umetnici ili teme i inspiracija za njihovih dela.

Shvatanje o alkoholu kao stimulansu i njegovom pozitivnom delovanju na umetničko stvralašatvo, široko je rasprostranjeno, a formirano i učvršćivano vekovima unazad. Čak i negiranje takvog dejsta alkohola od strane nauke i potkrepljivanje tvdnji naučnim činjenicama, nije diprinelo da se ovo shvatanje izmeni. Daleko su jača uverenja da su najveća ostvarenja velikih umetnika, bez obzira da li je u pitanju književnost, slikarstvo ili bilo koja druga vrsta umetnosti, nastala upravo u stanju alkoholisanosti, odnosno u momentu kad im je svest bila stimulisana njegovim delovanjem, te se utisak o onome što je inspiracija, tema dela u manjoj ili većoj meri ne poklapaju sa njegovom realnom slikom.

„To je pijanstvo mudraca, ne alkoholičara.“, govorio je Tin Ujević. Mislio je na književnike, ali se može odnositi i na ostale umetnike, jer izvesno je da u svom izražavanju svet prikazuju na način kakvim ga većina ne vidi, jer su po svojoj prirodi senzibilniji, ali je izvesno i to da mnoge više pamte i spominju kao boeme, nego što su upoznati sa njihovim stvaralačkim opusom. On pada u senku, što nameće zaključak da su mnogi umetnici uzor zbog sbog načina života, više nego zbog bilo čega drugog, dok se u razloge za takav  način života ne ulazi. Naravno, to ne znači nužno negativnu stvar ni po samog umetnika ni po njegove poštovaoce. Ipak je prag tolerancije čovečanstva prema ovoj pojavi veći, za razliku od drugih vrsta poroka, kao što su kocka, droga…

Alkoholizam kao tema umetničkih dela, ide u dva pravca, a kasnije se svede na isti zaključak.  Prikaz alkohola  alkoholizma isključivo kao negativne pojave, ima za cilj uticaj na mlade naraštaje u pravcu nekonzumiranja alkohola  gde se stvaralačka energija neguje puritanskim načinom života, rada i razmišljanja. Ne može se osporiti tačnost ovakvog stava. Ustvari, ne može se reći da je sam po sebi loš, niti se pouzdano, sa stanovišta jednog stvaraoca, može reći da je dobar i jedini ispravan., kao što se ne može reći da sprečava nastajanje velikih dela.

Drugi pravac u prikazivanju pomenute pojave, temelji se na shvatanju upotrebe alkohola kao stimulansa, što od strane samog stvaraoca, što od strane likova koje on prikazuje u svojim delima. Kakav će biti krajnji ishod nakon trežnjenja, ako do njega uopšte dođe, pitanje je više faktora. Za likove koje umetnik prikazuje na ovaj načun, ishod je povezan isključivo sa senzibilitetom i maštovitošću njegovog stvaraoca. Izvesno je da će sudbina čoveka povezana sa bilo kakvim porokom, privući pažnju konzumenata. Slična stvar je i sa fenomenom zločina. Uostalom, od antičke umetnosti pa do danas, kad se govori o teškim trenucima, kao što su bitke, donošenje velikih odluka, rođenja, smrti, pobede, gubici - obavezno ih prati  vino!

Što se samih umetnika tiče, mnogo je onih kojima alkohol služi da naprave onaj neophodni iskorak iz stvarnog sveta, kako bi podstakli sebe na stvaranje i oslobodili se kontrole svesti  pritiska društvenih normi.  Drugi, pak, imaju razlog u ličnim sudbinama, neuspesima, a ne treba zanemariti ni socijalni faktor i uvreženo shvatanje ličnosti umetnika, koje najčešće karakterišu kao čudake, pa pojedini tome teže po svaku cenu, smatrajući da time ističu svoju posebnost i boemski karakter. Ipak, ne treba poistovećivati sklonost ka piću sa alkoholizmom u najužem značenju reči, tj. ne treba tretirati kao patološku pojavu, sem ako iz nje ne proističu društveno neprihvatljiva ponašanja. Takođe, treba napraviti razliku između umetnika alkoholičara i umetnika koji, i pored konzumiranja alkohola, to nisu.

Ipak, šta objašnjava činjenicu da su mnogi u stanju alkoholisanosti stvorili svoja najveća dela? Koliko su nadahnuće novim generacijama umetnika oni sami, kao ličnosti, a koliko kao stvaraoci? Našta se obraća više pažnje?