Hexameron – tour de force romantizma

Dok interpretacija jednog umetničkog dela ne zavisi toliko od intencije njenog autora, njegov značenjski potencijal ipak je umnogome uslovljen koherentnošću svih segmenata, o čemu umetnik u toku stvaranja naročito vodi računa. Jer, umetnički postupak gotovo nikada nije kolektivni rad, već produkt individue. Čak su i u onim medijima koji, po svojoj prirodi, iziskuju učešće većeg broja ljudi, kao štu su pozorište, film ili orkestarska muzika, potrebni reditelji i dirigenti koji će voditi računa o jedinstvenom, koherentnom izrazu. Poznato je da su renesansni majstori slikarstva u svojim umetničkim radionicama prepuštali svojim učenicima rad na manje značajnim detaljima. Konačan ishod, uprkos uplitanju nekolicine manje veštih slikara u stvaranje, odavao bi utisak jedinstvenosti – utisak da su boje i raspored figura vođene na osnovu jedne zamisli. U književnosti, nadrealisti poput Pola Elijara, Andre Bretona i ostalih, pokušavali su da stvaraju kolaborativnu poeziju, u kojoj bi u pisanju jedne pesme učestvovala čitava družina pesnika. Za razliku od uspeha renesansnih majstora, ovi pesnici nisu uspeli da ostvare značajne rezultate. Jer, njihovi pokušaji bili su, između ostalog, osmišljeni kao vid zabave, igre. Ali još važniji razlog njihovog neuspeha bilo je odsustvo jedinstvene zamisli. U jednoj od različitih varijanata pisanja pesama koje su smišljali, papir bi kružio od pesnika do pesnika, gde bi svaki zapisao po jedan stih, imajući pravo da pogleda i da se nadoveže samo na poslednje napisani stih. Konačni ishod nije bio ništa do zbirka nebuloznih, besmislenih redaka.

Postoji izvestan broj onih dela koja autor nije uspeo da završi pre sopstvene smrti. Jedan od poznatih primera je delo koje se veoma često izvodi – Pučinijeva opera Turandot. Ili, kod nas poznati primer – Nućićeva komedija Vlast. Tekst je, uprkos nedovršenosti, neretko postavljan na scenu tako što bi reditelji i dramaturzi kraj dopisivali koristeći svopstveno poznavanje Nušićevog načina građenja zapleta, karaktera, vođenja radnje i na kraju njegovih stilskih osobenosti. Ishodi takvih poduhvata bili su raznovrsni – od potpunog neuspeha do ne naročitog uspeha. Pitanje koje želim da nametnem jeste postoji li primer koherentnog dela koji odaje utisak dovršenosti i jedinstvenosti, a da je u njegovom stvaranju, manje ili više ravnopravno, učestvovalo više autora? Odgovor svakako već imam na umu i namera mi je da ga ovde predstavim. U pitanju je jedinstven primer u istoriji muzike, barem koliko je meni poznato. Izvanredna kompozicija pod nazivom Heksameron pisana je po porudžbini italijanske plemkinje Kristine Trivulzijo Belgijoso i trebalo je da se izvede 31. marta 1837. godine u njenom salonu u Parizu prilikom dobrotvornog koncerta za siromašne. Kompozicija je bila završena ali, nažalost, ne za tu priliku. Delo je zamišljeno kao splet varijacija koje bi komponovali različiti kompozitori na jednu zadatu temu. Jedinstvenost kompozicije ostvarena je na osnovu tri preduslova. Prvo, osnovna melodija preuzeta je iz jedne arije iz Belinijeve opere Putritanci s kraja drugog čina, čiji se naziv može prevesti kao Zvuk trube. Arija poseduje jednostavnu i lako pevljivu  melodiju. Drugo, jedna osoba koja je stekla titulu prve super zvezde u istoriji, mađarski kompozitor i pijanista Franc List dobio je zadatak od plemkinje da za klavir napiše jednu od varijaciju na Belinijevu temu i da zatim isti taj zadatak prosledi petorici najboljih evropskih pijanista tog doba. Svi oni završili su svoje varijacije i na Listu je bilo još samo to da odredi redosled varijacija, da napiše uvod, kraj i da spoji sve delove tako da prelazi iz jedne verijacije u drugu zvuče prirodno. Treće, naziv Heksameron referiše na biblijskih šest dana stvaranja. Opis svakog dana pripao je drugom kompozitoru. Talbergu je pripalo da note jedne melodije rasporedi tako da ona opisuje rasipanje svetlosti koja nastaje prvog dana. List je na sebe preuzeo predstavljanje Firmamenta. Učinio je to kontrastima. On melodiju ponavlja čas laganim visokim tonovima u pianisimu – oslikavajući lakoću Nebesa – čas teškim niskim tonovima u fortisimu – naglašavajući nebesku moć. Piksis je zvukom razdvajao zemlju od vode i po njoj posadio biljni svet, naglašavajući basove koji kao da cepaju osnovnu melodiju. Herc je po nebu rasporedio Sunce, Mesec i zvezde lepršavim nagomilavanjem beskonačnih tonova koji grade mističnu atmosferu. Černji je mora i okeane ispunio živim bićima, a nebo pticama. Isprva tonovi kao da opisuju predmete koje neko sa visine baca u vodu, a zatim jednim prelazom od niskih ka visokim tonovima odlazi se u nebo, da bi nedugo zatim nastao novi prelaz od visokih ka niskim tonovima. I dok su ti stvaraoci težili monumentalnom opisu stvaranja, naglašavajući njegov značaj, forsirajući forte i krešendo mnoštvom glasnih i snažnih nota, Frederik Šopen je u svom nežnom, blagom stilu veliko opevao malim – varijacijom koja po svojoj mirnoći pomalo odudara od ostalih, spokojno su na svet postavljene životinje sa ženom i muškarcem.

Heksameron se, uprkos svojoj lepoti, veoma retko izvodi. Jedan od mogućih razloga je taj što su svi njegovi autori nastojali da prikažu virtuozitet svojih kompozitorskih, a naročito pijanističkih sposobnosti. U pitanju je združeni tour de force šestorice velikih umetnika; demonstracija moći čuvene romantičarske pijanističke tradicije. Od malobrojnih snimljenih izvođenja Heksamerona  daleko je iznad svih ostalih ono koje je za sobom ostavio pijanista Vladimir Horovic, takozvani poslednji romantičar, koji je svirao takvom veštinom da bi se moglo reći da je prodao dušu đavolu. Njegovo izvođenje odsvirano je u značajno bržem tempu nego što je to slučaj sa ostalim. Ta činjenica posebno naglašava i izražajnost Šopenovog dela gde tempo i dinamika opadaju. A savršenstvo jednog umetničkog dela izgleda da je moguća čak i onda kada se u uzvišeno božansko nadahnuće upletu i đavolji prsti, pa se na belim i crnim dirkama stvaranja rađa blistava harmonija.

Hexameron, part 1

Hexameron, part 2

Andrej Čanji