Jekaterina Poljanska – Bez „unutrašnjeg deteta“ nemoguće je sačuvati božanski dar stvaralaštva - autor intervjua: Valentina Novković

V. N:  Vi ste jedna od najznačajnijih savremenih ruskih pesnikinja, u književnosti ste više od tri decenije, prvenac „Zvona“ objavili ste 1998. godine. Koje teme su Vam bile zanimljive u tom periodu, šta ste želeli prvom knjigom da prenesete čitaocima?

J. P: Knjiga „Zvona“ obuhvata pesme, od kojih je većina napisana mnogo pre 1998. godine. Odnosno, uglavnom su to pesme vrlo mladog čoveka. Ali, iskreno mogu da kažem da su me u ovom periodu mog života, uglavnom, brinule iste teme kao i sada: život, smrt, ljudsko dostojanstvo, mesto čoveka u prolaznom svetu i u večnosti. Naravno, bilo je malo više „ljubavne lirike”. Pritom, ni tada ni sada nisam pokušavala da bilo šta konkretno „prenesem čitaocu“: samo sam uvek pisala o onome o čemu nisam mogla da ne pišem. A da li će ono što je napisano biti u skladu sa čitaocem – kako bude, ako se ispostavilo i pokazalo da je shvaćeno i prihvaćeno, to me je uvek radovalo, kao i svakog autora. Ali, naravno, mladost uvek karakteriše romantizam i veća direktnost u sudovima o svemu. I, naravno, to ne može a da se ne manifestuje u odnosu na sve večne teme poezije. Stoga su, možda, te stare pesme bile romantičnije, pa čak i pomalo naivne, što mi ih čini još dražim.

V. N: „Samo mali deo ljudi je u stanju da sačuva  dečiju percepciju sveta“, rekao je Erik Bern, kanadski psihijatar, kakva sećanja imate iz detinjstva? Koliko je pesniku, čoveku uopšte, važno da sačuva unutrašnje dete?

J. P:Mislim da je Erik Bern u pravu. Ali, verujem da su sećanja iz detinjstva i dečija percepcija sveta potpuno različite stvari i apsolutno je nemoguće mešati ove koncepte. Sećanja iz detinjstva su kod svakog drugačija i daleko od toga da uvek pomažu u životu. Štaviše, različiti ljudi imaju različite fizičke sposobnosti za pamćenje: jedan ima odličnu urođenu automatsku memoriju, drugi nema takav dar. Evo, na primer, moje detinjstvo se završilo veoma rano: majka mi je umrla kada sam imala pet godina i dalje je situacija u porodici bila veoma teška. Dakle, skoro sva moja nekolika sećanja na rano detinjstvo su teška i neprijatna, ne volim da se sećam mnogo toga što mi se tada desilo, makar samo zato što je detinjstvo potpuna bespomoćnost, nezaštićenost pred odraslima, pogotovo ako niste posebno voljeni. Ali! Dečja percepcija sveta je potpuno drugačija. Isus Hrist je rekao: „Budite kao deca“. Mislim da nije mislio nimalo na dečiju infantilnost i nespremnost da odgovara za sebe i druge ljude (što je, inače, svojstveno mnogim odraslim, avaj), već na svetlu i holističku vizija sveta nezamućenog metežom i razočaranjima odraslih, unutrašnju intuitivnu sposobnost da se jednostavno razlikuje dobro od zla bez ikakvog „nije sve tako jednostavno i nedvosmisleno“, i što je najvažnije – sposobnost da se iznenadite i uživate u harmoniji sveta u svim njegovim manifestacijama. A bez ovog „unutrašnjeg deteta“, mislim, nikako nije moguće biti ne samo pesnik, već uopšte bilo koja kreativna ličnost: ni naučnik – pronalazač, ni umetnik. Jer, bez „unutrašnjeg deteta“ čoveku je nemoguće da sačuva božanski dar stvaralaštva.

V.N: Rodili ste se u Lenjingradu, gradu Puškina, Bloka, Gumiljova, Ahmatove... Ko je od njih imao najveći uticaj na Vaše stvaralaštvo, čije knjige su Vas oblikovale kao pesnika?

J. P: Nesumnjivo, od detinjstva mi je najbliži pesnik Aleksandar Blok s neverovatnom muzikalnošću, prirodnim disanjem stiha, unutrašnjom mističnim saglasjem sa mojim gradom i tragičnim osećajem života uopšte. Mislim da su njegove pesme imale najozbiljniji uticaj na mene u mladosti. Ali, naravno, volela sam i volim pesme Puškina, Ljermontova, Tjučeva, Ahmatove, Cvetajeve, Gumiljova, Kornilova, Zabolockog, Rubcova, Brodskog i mnogih drugih pesnika. I ne mogu da kažem: „evo volim sve pesme ovog pesnika, a ovog ne“ jednostavno svaki od velikih pesnika ima stihove koje su u saglasju sa mnom, koji su, naravno, hotimice ili nehotice uticali na mene, ali postoje (uz sve dužno poštovanje i razumevanje razmera autorovog talenta) oni koji su to u manjoj meri, a u različitim životnim okolnostima, saglasje i, shodno tome, preferencije mogu da se promene, i to je normalno.

V. N: „A, čovek šta on može? Veoma malo

Samo da nemoćno gleda šta je od grada ostalo.

Avaj, ovde su nemoćne ruke čoveka

čak i ruke čoveka atomskog veka“, napisao je Tadeuš R. Kako biste opisali čoveka atomskog doba, koje su njegove slabosti, u čemu je snaga?

J. P: Na ovo pitanje mogu odgovoriti samo sa stanovišta vernika, a to je upravo moje lično gledište. Mislim da slabosti i snaga čoveka uopšte ne zavise od toga u kom veku živi – tokom srednjeg veka, ili u atomskom dobu. To je samo okruženje: u različitim vremenima neke okolnosti i uslovi života čoveka postaju lakši, a neki teži. A sam čovek ostaje isti – ni pametniji, ni jači, ni bolji nije postao milenijumima. I tako, FIZIČKI, čovek je bio i ostao veoma ranjiv i slab i malo sposoban da se suprotstavi spoljašnjim okolnostima, čak i ako to ne razume i smatra sebe veoma snažnim i zaštićenim (setite se uzvika kralja Kreza „O, Solone, Solone, kako si bio u pravu“!). Na kraju, čak i najzdravija, najsnažnija, najprosperitetnija i najsrećnija osoba sigurno će ostariti, oslabiti i fizički umreti. Tako je oduvek bilo i tako je ostalo i sada. Ovo je zapisano i u „Knjizi o Jovu“. Ali, uvek je bilo i ostalo nešto drugo: čovek nije samo fizičko privremeno biće, on MOŽE POSTATI i duhovno biće, stvoreno za večnost. I što se više u čoveku razvija duhovno načelo, to je ličnost snažnija, manje je u njoj životinjskog užasa pred fizičkom smrću, smirenije je i snažnije unutrašnje dostojanstvo, bliža je istinskom „liku i podobiju Božjem“. I eto takva ličnost, neobjašnjiva s materijalističkog stanovišta, može da utiče na svet, njegovu harmoniju, količinu ljubavi i dobra u njemu.   

V.N: U jednoj pesmi napisali ste:“U jednom je udžbeniku – običnom udžbeniku iz hirurgije jasno napisano:’Ne trči onome ko viče - već onome ko ćuti’.

Stiče se utisak da živimo u vremenu kada svi žele da budu glasniji od drugih, kada, možda, najviše govore oni koji nemaju šta da kažu, da li je ćutanje izgubilo vrednost?

J.P: I to je bilo oduvek, a ne samo sada. Ogromna većina ljudi svoje probleme smatra najvažnijim (i nikada se neću usuditi da im to zamerim) i žele da pričaju o njima, ali uopšte nisu spremni da slušaju druge. Avaj, tako je. I što je ličnost manja, to ona glasnije pokušava da viče o sebi, čak i da skoči više da je bar nekako primete, odnosno da iz sve snage promoviše sebe voljenom.

Ali, ćutanje ni na koji način ne može izgubiti vrednost, makar samo zato što se sve što je, zaista, vredno uvek ostvaruje u koncentrisanom ćutanju. Samo treba da pokušate da ovo shvatite, i svaki put kada uhvatite sebe u sitnom egocentrizmu i pokušaju da glasno vrištite o sebi, naučite da ćutite i slušate, što, lično, sa vrlo promenljivim uspehom pokušavam da radim ceo život.

V.N: Po profesiji ste hirurg, među lekarima je mnogo primera književnika poput Dalja, Čehova, Bulgakova i drugih. Smatra se da medicinska profesija pruža bogat materijal za poznavanje života, karaktera i ljudskih odnosa. Kakvo je Vaše iskustvo?

J.P: Rad u medicini zaista vam omogućava da sagledate život, karaktere i odnose ljudi iz šireg i drugačijeg ugla. Lekar je stalno suočen sa ljudskim bolom, a u isto vreme on sam mora da bude u stanju da donosi brze i jasne odluke kako bi pomogao pacijentu, a da istovremeno (posebno u hirurgiji) rizikuje, odnosno, medicinska specijalnost „strukturira mozak“. Ali, najvažnije je da medicinska specijalnost i medicinska delatnost uopšte, razvijaju u čoveku sposobnost da aktivno saoseća s tuđim bolom, a takođe ga čine manje opsednutim svojim sitnim problemima i neuspesima. Stoga, mislim da mi je u književnoj delatnosti medicinska struka pomogla ne direktno, već posredno.

V.N: Gde sakriti kosture iz ormana?

J. P: Čini mi se da sam u svojoj pesmi već pokušala da odgovorim na ovo pitanje. Ali ukratko, to je ovako: ne morate nigde da sakrivate kosture iz ormana - neka tamo i leže, ali glavno je da se prema tome odnosite sa delom samoironije i ne dozvolite da vam ti isti skeleti sednu na glavu i postanu glavna stvar u životu.

V. N: Objavili ste osam zbirki pesama, pesme su vam prevođene na srpski, poljski, češki i druge jezike. Odakle crpite inspiraciju? Kako nastaju Vaše pesme? Šta se promenilo u Vašem pogledu na svet od objavljivanja prve knjige?

J. P: Koncept „inspiracije“ postoji u svim slovenskim jezicima. To je nešto što vam je udahnuto odnekud spolja, i to nešto daje snagu za kreativnost. Mislim da pesnik (mislim na pravog pesnika, a ne samo na čoveka koji ume da napiše i veoma uspele stihove „povremeno” za samoterapiju) nikako ne može da „crpi  inspiraciju” odnekud po sopstvenom nahođenju.To je ono čemu služi inspiracija, da dolazi niotkuda na nepoznate načine, a ne kada je čekaju (Ana Ahmatova je o tome napisala: „... Snažnije će te od groznice potresti, i opet cele godine ni reči“.) Nikada ne pišem kada ne mogu da pišem i znam da ništa ne mogu da napišem „na zahtev“, „da se odmorim od glavnog posla „zato što mi je stalo do ove teme“, „zato što sam odlučila da treba o tome da pišem“. Znam i da ne mogu ništa da napišem kada su, na primer, voljeni bolesni i zabrinuta sam za njih, ili kada sam zatrpana poslom. Odnosno, za sagledavanje upravo ove inspiracije potreban je neki unutrašnji mir, makar na kratko. Morate stati i udahnuti. Ali, ne znam odakle dolazi i zašto je potrebna, ne znam od koga i od čega zavisi. Štaviše, nikad ne znam da li će ponovo doći.

Ali, znam da kada dođe, neće me biti briga ni za šta osim za stih koji se rađa. Ponekad mi se čini da nisam ja ta koji piše poeziju, već se pesme „pišu kroz mene” – kao instrument. Međutim, evo šta je tu izuzetno važno: nadahnuće, poput munje, odjednom osvetli u glavi stih, strofu, ritam, a potom i mučan i strpljiv rad samog pesnika, koji napisane redove obavezno proverava sa nemilosrdnim unutrašnjim urednikom. I nakon pisanja takve pesme, neko vreme, se osećam energetski potpuno prazno, ponekad sam čak bila i bolesna. Odnosno, inspiracija je stvar sa dve oštrice: daje vam snagu da započnete stih i dovršite ga, ali vam i potpuno nemilosrdno oduzima snagu. I samo je nastali stih opravdanje za svu tu drskost.

V. N: U Vašoj knjizi „Geometrija slobode“ nalaze se i stihovi: „Mislim da je raj mesto gde se može pisati poezija, sumnjam da ih tamo niko ne čita“.

A kakva je situacija ovde, na zemlji, čita li se poezija, posećuju li večeri poezije u Rusiji, kakvom pesničkom izrazu teže savremeni pesnici?

J. P: Shvatate u čemu je stvar: čitanje, a posebno slušanje pesničkih dela nije zabava, već rad. Štaviše, usudila bih se da kažem da je sposobnost sagledavanja poezije poseban talenat, ništa manji od talenta pisca. Stoga je među ljudima koji sami ne pišu poeziju uvek bilo malo pravih ljubitelja poezije (osim onih vremena kada je, na primer, u SSSR-u 60-ih godina 20. veka poezija bila moda koju je podržavala država, a pesnici su okupljali čitave stadione. Pri tome, ne treba zaboraviti da su ljudi u to vreme imali manje zabave nego sada, pa su mnogi išli na ove stadione samo zbog druženja i zabave, a ne zato što su toliko voleli poeziju). A kada govore o „zlatnom dobu ruske poezije” u duhu da je Puškin tada bio čitan i svima poznat, lukavo prećutkuju činjenicu da su ti „svi” bili ne mnogo pismen sloj društva. Odnosno, ponavljam još jednom: pravih zaljubljenika u poeziju je vrlo malo svuda i uvek, i to je normalno. I jasno je da izdavačke kuće koje su nakon raspada SSSR-a potpuno prešle na komercijalne tokove, zaista ne vole da objavljuju knjige poezije, jer su se uvek brže rasprodale i brže će se rasprodati, na primer, fantastika ili detektivske priče. (iako nemam ništa protiv visokokvalitetnih detektivskih priča ili fantazije i, generalno, dobre beletristike, ali treba shvatiti da je to štivo koje mnogo ne napreže um i čula i u potpunosti je za dobar odmor). No, ipak, uvek je bilo, ima i biće ljudi kojima je poezija potrebna, koji je vole i čitaju. A večeri poezije, iako ne okupljaju ogroman broj ljudi, ipak su posećene. I mnogo aktivnije bi se posećivale da postoji makar kakav način, čak ne i aktivno oglašavanje, ali bar sistem informisanja o ovim večerima. Inače, o večerima poezije (za razliku od, na primer, performansa ili izložbe) ljudi mogu da saznaju samo putem ličnog obaveštenja od samog pesnika, ili od zajedničkih poznanika, i to, naravno, uznemirava. Ali šta može da se učini? Večeri poezije organizatorima ne donose zaradu, pa će se tako nastaviti sve dok je trgovina u prvom planu. Što se tiče pesničkog izraza, pesnika su oduvek interesovale i interesuju večne teme, kojih nema toliko: život i smrt, ljubav i mržnja, mir i rat, vreme i večnost. No, sredstva za ovaj poetski izraz su kod svakog veoma različita, čak i u okviru dva glavna pravca – klasičnog stiha i slobodnog stiha, i ovo je, mislim, dobro.

V.N: „ Ne treba prevoditi reči, već snagu i duh“, smatra Ivan Aleksejevič Bunin. Uspešan ste prevodilac sa poljskog i srpskog i dobitnik više nagrada. Šta je najvažnije u prevodu?

J. P: Potpuno se slažem sa Bunjinom. Uostalom, prevod ide ne samo i ne toliko „sa jezika na drugi jezik“, već „iz jedne kulture u drugu kulturu“. Stoga je najteže, ali i najlepše u prevodu prevesti duh stiha, odnosno nesaznatljivu „poetsku činjenicu“, magiju. U suprotnom, čak i u naizgled tehnički najispravnijem prevodu ostaće samo rimovane (ili nerimovane) reči, a čitalac prevoda nikada neće razumeti zašto su ovi stihovi toliko zadivili i dirnuli one koji su čitali u originalu. Ali, takav prevod je komplikovan, veoma komplikovan i može ga uraditi samo onaj ko oseća poetiku i izvornog i svog jezika.

V.N: Jedna od najlepših pesama posvećenih detetu je Vaša pesma „Uputstvo sinu“. Na neki način podseća na stihove Radjarda Kiplinga „Ako“. Sa kojim izazovima se roditelji danas suočavaju?

J. P: Sa istim kao i uvek, mislim. Na kraju krajeva, niko nije ukinuo sukob generacija: svaka mlada osoba koja je dostigla određene godine, pokušava da se afirmiše. Svaki mladi čovek oseća nepravdu sveta, i, uvek sklon kategoričnim sudovima, a ima malo ličnog iskustva bola, gotovo je uvek spreman da optuži stariju generaciju za konformizam. I zato roditelji, naravno, treba da budu veoma oprezni i taktični u ophođenju sa svojom decom koja rastu i, pre svega, uvek da poštuju DRUGU LIČNOST u njima i zapamte da nam deca ništa ne duguju samo zato što smo ih rodili. – nisu to od nas tražili. Nekada je veliki Januš Korčak govorio u tom smislu (neću navoditi tačan citat) da Bog, davši nam dete, stavlja na nas veliku odgovornost za sazrevanje i vaspitanje nove duše. A roditelji mogu da vaspitavaju, u suštini, samo svojim ličnim primerom  - dobrotom i ljubavlju, pameću, pristojnošću, željom za stvaranjem i dobrom.

V. N: Imate stihove o „malom čoveku”, Visocki i baladu o njemu. Kako da preživi "malog čoveka" kada je "ceo njegov život strah, sav život je iskustvo"?

J. P: Da, zaista: "Ceo njegov život je strah, ceo njegov život je ozlojeđenost." I, najverovatnije, ne postoji jednostavan i nedvosmislen odgovor na najsloženije i krajnje bolno pitanje koje ste postavili. Na kraju krajeva,oko toga su se borili najveći umovi prošlosti, koji nikada nisu dali jedinstven recept, kao što nigde nije bilo moguće stvarno stvoriti društvo u kome bi svi ljudi mogli da žive i razvijaju se u podjednako povoljnim uslovima. Jer, „unutrašnjeg čoveka“ još niko nije uspeo da promeni spoljašnjim silama. Ali, to ne znači da društvo koje sebe smatra „socijalnim“ ne treba da vodi računa o „malom čoveku” ne samo da bi mu olakšalo fizički život, već i, uglavnom, da bi sprečilo propadanje njegove ličnosti. A to uopšte ne znači da na pitanje koje ste postavili ne treba pokušavati da se odgovori. Definitivno, neophodno je. A lično, usuđujem se da pomislim da „Mali čovek“ može da preživi i da se ne ogorči samo ako unutar sebe prestane da bude „mali čovek“. Odnosno, ako on, ma koliko mu bilo teško da preživi fizički, i ma koliko da ima društvene nepravde oko njega, prestane da zavidi, da bude ogorčen, da se raduje nevoljama onih koji su spolja bili uspešniji od njega, ako pokušava da savlada upravo svoj „strah i ogorčenost prema svemu i svakome“, koji uništavaju ličnost, ako, ipak, razmisli o tome da je rođen sa nekim višim, njemu nepoznatim, ali nesumnjivo postojećim ciljem, a sva ona gorka iskušenja koja mu se dešavaju su zbog nečega neophodna, ako pokuša da nauči da saoseća sa onima kojima je gore nego njemu, ako pokuša da nauči da voli. Odnosno, ako prihvati Božiji plan za sebe i pokuša da u sebi vaspitava „čoveka večnog“, čiji unutrašnji bezgranični svet nije izobličen teškim spoljašnjim okolnostima. To je veoma, veoma teško, ali ne postoji drugi način da se ličnost spase od uništenja.

V: N: Šta će biti „Kad revolucija pojede svoju

Decu - romantične ubice, pesnike,

Idealiste i sećanje na njih“?

J. P: To sam več odgovorila u samoj pesmi. "Doći će next pokolenje i izabraće pepsi-kolu“. Odnosno, ako u društvu i u ljudskim srcima uopšte ne ostane mesta za romantiku (makar onu strašnu revolucionarnu romansu), ako mladi sebi ne postave životne superzadatke (čak i ako ih je nemoguće ispuniti, pa čak i  štetni za materijalno blagostanje), onda će ovo društvo, čak i ako će život u njemu neko vreme (upravo - neko vreme) izgledati bezbrižan, sigurno degradirati.

O autoru

Jekaterina Poljanska ruska pesnikinja, prevodilac sa poljskog i srpskog. Rođena je i živi u Sankt Peterburgu. Godine 1992. diplomirala je na Sankt Peterburškom državnom medicinskom univerzitetu. Od 1993. do 2008. godine radila je u Istraživačkom institutu za traumatologiju i ortopediju. Član Udruženja pisaca Rusije od 2002. Prevođena na poljski, bugarski, japanski, engleski, srpski i češki. Objavila je osam pesničkih knjiga, zastupljena je u mnogobrojnim antologijama i književnoj periodici u Rusiji i svetu. Laureat mnogih značajnih nagrada u zemlji i svetu.