Još jedna čuburska

Priča mi ćale kako je jednom prilikom nasamario Čokaliju, kuma svog ujaka Jove (čuburskog vodoinstalatera, boema i švalera)... Čokalija je, naime, jako voleo da se kladi u sve i svašta (o ovome sam već pisao u tekstu „Čubura“)... Ali... Klinac ga je nasamario...

Ćale je u to vreme išao u gimnaziju i tog dana imao zakazan sastanak s devojkom s kojom je bio počeo da se zabavlja. Bila je to vrlo lepa i zgodna devojka, iz kraja. Trebalo je da se nađu tu negde, otprilike, kod sadašnjeg gradić Pejtona, tačno preko puta Struge, legendarne kafane, koja više ne postoji, a nalazila se na mestu današnjeg parka, u Čuburskoj ulici. Ćale je došao nešto ranije i svratio do kafane kako bi malo posedeo sa čuburskim boemima s kojima je uvek bilo zabave i kalambura. Čokalija mu u jednom trenutku reče:

- Ajde, bre, sediš ovde s nama pijandurama, umesto da ideš da nađeš neku devojku...

I baš u tom trenutku, devojka pristiže na sastanak. Stala je tačno prekoputa izloga kafane da sačeka svog kavaljera. Ćaletu je brzo radio mozak.

- Je l’ vidiš onu devojku prekoputa?

- Vidim.

- Kakva je?

- Kao avion. Što pitaš?

- E, sad ćeš da vidiš kako se to radi. Hajde da se kladimo da ću da joj priđem i kažem nešto posle čega će poći sa mnom na sastanak.

- Šta ćeš ti da joj kažeš, majke ti?

- Imam ja svoju priču, kojoj ni jedna ne može da odoli.

Čokalija se zacereka.

- Ma nema šanse...

- Hajde da se kladimo u 200 dinara (na primer, kao sad hiljadu dinara).

- Izgubićeš.

Ćale mu samo ćutke pruži ruku. Konobar „preseče“ i ćale samouvereno ustade od stola, izađe, priđe svojoj devojci, došapnu joj da se ponaša opušteno i da upravo zarađuju pare koje će im isplatiti gospodin iz kafane, prekoputa. Potom, stade pored nje i namesti desnu ruku tako da ona može da ga uhvati „pod ruku“. Pođoše ka Strugi. Čokalija je zabezeknuto zurio kroz izlog. Ćale zamoli devojku da pričeka, uđe u kafanu i reče:

- Daj lovu.

Čokalija se mašio novčanika mrmljaući:

- Ne mogu da verujem...

***

Nekoliko dana kasnije, kad je ćale sledeći put svratio u Strugu, Čokalija mu reče:

- Razmišljao sam... Zeznuo si me... Ono je bila tvoja devojka... Znaš je od ranije...

- Priznajem da je znam iz kraja i iz škole, ali samo iz viđenja – slaga ćale hladnokrvno – a devojka mi je od one večeri, od kad sam joj rekao ono... Čemu ni jedna ne može da odoli.

Čokalija se smeškao i vrteo glavom.

Tako je to bilo, nekad, na Čuburi...

Vojislav Todorović