+++++

„Sa tobom nešto nije u redu ?“ iznenada, hladno i meočekivano gledajući u čašu mi je rekao. Petar, poznanik iz kafića drug po čaši i bekrajnim praznim razgovorima. Retkim ali uvek sadržajnim.

Zbunjeno pogledao sam njegovo smireno lice i potražio pogled okrenut od mene.Prva pomisao je da jebote, svako ko se zadrži sat vremena sa mnom u društvu pročita ... Izraze lica, nervozne pokrete. Ako malo zagleda se u mutni, pijani pogle nasluti proble ili...

„Ok je, ne moraš ništa reći, a i bez veze sam rekao. Jednostavno, nemam pravo da serem i drugima pričam priče.“

„Ne u redu je. Nego iznenadio sam se. Valjda svako ko malo provede vremena, napije se nekoliko puta sa mnom jednostavno vidi da nije u redu.“

„Ja ne vidim. Samo naslućujem, jednostavno zatvoren si, ne pričaš o sebi, ali čudna su pijanstva. Počneš cirku popodne jedna priča, sat dva kasnije ta ista priča sasvim je drugačija. Da ne pričam kada se svi za šankom dobro usvinjimo izgovaraju se reči koje se čuvaju kao najveće tajne. Ali niko ne zapamti sve to, jer svi smo pijani . A ti, primetio sam uvek ali uvek u trenutku gde se sve lomi samo ustaneš i odeš. Čak i mrtav pijan znaš kada treba odustati. U pravu si, neki ljudi ne zaslužuju da znaju više od minimuma. „

„Ne volim da pričam, kao što ne volim ni da slušam. Ako iz priče se ne može izvući korist, pouka to je samo prazan razgovor, blebetanje. A ja, ma da u kurcu sam i ne znam šta sa sobom. Ponekad divlje i ludo, bes isparava otišao bih i... A onda pad, samoubilačke misli, teret besmisla i ja u njemu. A ko ne živi takvom prazninom, retko ko. Ponekad slažem sebe, da nisam ovde i sada, da sam negde bilo bi sve drugačije. Bio bih ..., i shvatiš da laž je jer od sebe nikada i nigde pobeći ne možeš...“

„Đavo.“ Kao iz topa sručio je reč, ulio strah, razbudio, otreznio me.

„Ne razumem.“

„Razumeš. Đavo se igra sa tobom. On voli nemir, bes, on vapi za tebi sličnima." pogledao me smireno, "Misliš da ja nemam iskušenja ? Da ja nisam plesao sa sopstvenim ludilom, klizio po ivici. Možeš pomisliti da lud sam, smešan. Bliža ti je misao da samo sam premazan i naizgled smiren, pa sada prosipam pamet... E moj druže. Ko zna, možda sada ne bih sedeo ovde i sa tobom, uživao u običnom lepom trenutku...“

„Imao si neka grozna sranja, traumu, ili ...“

„Veruj mi na reč nije bitno. Sahranio sam te događaje i ne govorim ti da bih mudrovao ili da bi ti pomislio da te potcenjujem. Jednostavno bolje da ne znaš i neka tako ostane.“

„Ali nešto si mi želeo predložiti. Nije ovaj razgovor tek tako i ko zna zašto baš sada.“

„Trideset kilometara od grada severno ima jedan manastir. Star monah, mudar, prepozna problem. Ponudi rešenje, pravo suštinsko i životno rešenje. Mislim da bi mogao da ti pomogne, ali ne očekuj čuda odmah. Kako mi ljudi zamišljamo čuda nisu čuda. Porazgovaraj, nosiš teret u duši neizgovorenog, neolakšanog. Samo ti predlažem...“

Jednostavno te večeri zaćutao sam. Nije bilo pitanja i bila bi suvišna. Kroz glavu vrtele su se reči, ponavljale. Nemirno sam bio smiren ili ko zna... Onaj crni, zli ružni, uznemirio se, na trenutak nije me kontrolisao....

Bio je kišni dan i tih. Bio sam daleko od vreve, galame... Nesiguran, uplašen ipak koračao sam...

Autor Vladimir Radovanović