Anđela, Anđela...

Neispavan i bled kao avet ušao sam u novi dan. Sve zbog tog otkazivanja tribine za koje nisam tačno znao šta sve može da znači i kakve posledice može da ima po Anđelu i mene. Bio sam na ivici razuma, zapravo. Okolnosti jesu bile vanredne ali ipak nisam mogao tek tako da joj banem na vrata i da joj kažem: evo ja došao, a sad mi ti objasni šta se ovo dešava. Nebrojeno puta mi je već ponovila da sam dobrodošao kod nje samo u dogovoreno vreme. Takva su ta njena glupava pravila igre, jebala je ona!

Čitav dan sam proveo kao da sedim na iglama, i jedva dočekao da se tačno u pet nacrtam ispred njenih vrata. Onih kroz koja sam ulazio bez kucanja...

Sad me prvi put nije čekala, morao sam da upotrebim zvonce da bi mi otvorila. Kada sam je ugledao, izgledala je grđe neispavana nego ja. Štaviše, jedva sam je bio prepoznao koliko je grozno izgledala. Rekla mi je da se ne oseća dobro, da je najverovatnije neka viroza u pitanju i da će sad najbolje biti da odem. Zatražila mi je broj telefona i pribeležila ga u rokovnik.

– Pozvaću te, mili, čim ozdravim. – rekla je potom i namignula mi.

Mili! Prvi put mi je rekla tako nešto. Mili! Hej! Kako to iz njenih usta čarobno zvuči! I to je trebalo da znači da treba da joj verujem. Da će me sigurno pozvati čim ozdravi.  

Upitah je brže-bolje da li možda zna zašto je tribina otkazana, a ona je na to samo odmahnula rukom, rekavši:

– Jebeš tribinu!

A potom reče još i ovo:

– I da. Reci onim tvojim žapcima da se ne pojavljuju ovde dok ti se ja ne javim!

I to je bilo to. I to je bilo sve.

Potom je zatvorila vrata, navukla rezu i dvaput okrenula ključ u bravi, i ja sam znao da je to kraj. Naš kraj! Da smo opet postali dva sveta nedostupna jedno drugom. Tuđa i daleka, kao onda kada se još nismo poznavali.

Naš svet se nepovratno survao u ponor, u bezdan ništavila. Taj naš svet, na čijem pijedastalu behu njeni rajski vrtovi, nikada se više neće dići iz pepela. S tim je sad zauvek gotovo. Za mene će nadalje postojati samo ovo grozno, odurno sivilo svakodnevice u kome ni ovo njeno čarobno, obećavajuće mili neće značiti ništa. Apsolutno ništa, bez onih vrata raja na koja sam ulazio bez kucanja. Bez njenih rajskih vrtova i bez njene magije, sve drugo je ništa.

Ali čak ni to, tako grozno saznanje, tako gorka istina, neće me naterati da se zapitam kakav je zapravo bio taj moj svet koji sam gradio u vazduhu kao čardak ni na nebu ni na zemlji? Svet koji sam imao, pa izgubio. I kakva zapravo behu ta vrata na koja sam ulazio bez kucanja? Nisu li to uistinu bila vrata raja? Samo mog raja? Ili možda neka druga vrata? Recimo vrata podzemnih voda? Vrata podzemnog svemira, prostranijeg,  nepojamnijeg i tajanstvenijeg od onog čija smo samo sićušna čestica u vasioni? Koji svojom zavodljivošću lako može da nas obrlati i zavara? Da li je to moj karmički usud možda? Tunel kojim se stiže pravo do predvorja smrti? Tog majstora koji vreba iz potaje i čije čeljusti ištu novu žrtvu? I ne odustaje dok ne izvrši svoju opskurnu misiju?

Kao i da se zapitam, kakvo je to ona, moja prelepa Anđela, čudno i nepredvidivo stvorenje: što je više upoznaješ sve manje znaš šta da misliš o njoj?

Možda zvuči kao fraza, ili kao opravdanje, ali nije ovde reč o tome. Možda sam zbilja imao premalo godina da bih mogao da dokučim tako nešto, i uopšte za takvu vrstu razmišljanja – a previše onih hormona u krvotoku. A trebalo je stisnuti zube i suočiti se sa istinom kakva god da je. I to bez odlaganja. I bez trunčice straha.

Zvona su zvonila na uzbunu i sat vremena kasnije, La Kampanela beše na okupu. Sedeli smo na klupici ispred moje zgrade.

Žabac i Šekspir su se tako ubedačili kad sam im preneo šta im naša boginja poručuje, da ih je bilo jadno gledati. Zajapurili su se kao bulke, mislio sam da će obojicu srčka da strefi. Pizdeli su i psovali isto kao što sam i ja pizdeo i psovao, i svako bi na našem mestu. Ali kakva vajda od toga?

Zajebano je to kad se tako napališ na nekoga, da ti jaja otežaju kao đulad, a u glavi zuji kao u košnici, a tog nekog nema pa nema, kao da je u zemlju propao, pa moraš da ga praviš u svojim mislima ne bi li ispomažući se svojeručno, čim  pre ispalio onaj plotun što urla u tebi, da ti ne bi došao glave. I tako iz dana u dan, iz noći u noć. Dok ne poludiš (ili dok ti neka dobra dušica ne priskoči u pomoć).

Anđele neko vreme neće biti u našim životima, tako stvari stoje i to nikako nism mogao da im utuvim u glavu. A koliko će dugo to njeno odsustvo trajati, to ćemo tek videti.  Pokušavao sam da ih urazumim kako sam znao i umeo.

– Nije sve baš tako crno kao što na prvi pogled izgleda – rekao sam. – Ako ima Boga, trčaćemo mi opet kod nje sa Biblijom pod miškom...

Ali slaba vajda od toga.

– Tvoja tetka! – cvileo je Šekspir. – Jebala te ona!

– Šta sam vam ja rekao. – likovao je Žabac. – Vidite da je sve otišlo u kurac.

– Vidimo, pa šta? – rekoh. – Ništa nije večno, uostalom. Niste valjda mislili da će ovo sa Anđelom da traje večno? I da će ona do Sudnjeg dana da vam glanca đoku? 

Kako sam se gadno zajebao što sam to rekao, brzo sam to shvatio. Jezik mi je bio brži od pameti i izletelo mi je, odao sam  našu slatku tajnu.  

– Šta???! – skočiše obojica kao da sam ih polio kantom govana.

– Tebi je i glancala! To hoćeš da kažeš?! – ciknu Žabac, unese mi se u facu i zapreti mi pesnicom. 

– Tebi je radila i Desanku Šakić, a nama ništa!... Nas ko jebe!... – izbeči se i Šekspir na mene pa mi zapreti i on.

Ovo neće na dobro da izađe – prođe mi kroz glavu.

– Sad ćeš da vidiš svog boga!!!

Zaleteše se obojica na mene, skotovi nezahvalni, ne bi li mi naplatili moje najsrećnije trenutke u životu. Popadasmo dole jedan preko drugog.

Vikao sam: – Da li ste, bre, normalni, popićete batine!

A oni navališe još jače.

Najpre sam osetio Šekspirov nežni zagrljaj. Uhvatio mi je kragnu tako krvnički kao da hoće da me usmrti na licu mesta. Ovaj se ne šali,  pomislio sam, stvarno ga je pogodilo to što ga je anđela ispalila za Desanku Šakić. A Žabac me na kvarno opalio po nosu da sam sve zvezde video. Ni ovaj se ne šali, pizda li mu materina!

Ipak, oteo sam se nekako iz Šekspirovih „klešta“, uspravio se i uzvratio im duplom merom. Prvo po nosu, a onda i po labrnji.

– Joj! – zakuka Žabac.

– A boli, Žabac, boli!

– Boli, pička ti materina! – opsova on, pa krenu opet na mene, zabio sam mu direkt u pleksus i on pade kao klada.  Utom me Šekspir potkači na kvarno po vilici, reflesno uzvratih krošeom, najpre levim pa onda i desnim, pa se prizemlji i on.

– Koji vam je, bre, kurac?! – vikao sam. – Glancala mi je đoku, pa šta! Uostalom, to je bilo samo jednom, kad smo se malo bili zaneli!...

Lagao sam kao pas. A i bilo mi je dodijalo da ih slušam kako cvile kao kučići. 

– Šta sam vam ja kriv, glupsoni jedni? Da ste se malo potrudili oko Anđele, možda biste bolje prošli!

– Ma jedi, bre, govna, pederu! – uzvratili su ustajući i stresajući prašinu sa sebe.

Pokupiše se potom i odoše bez pozdrava, svaki na svoju stranu. Ljuti kao ljute papričice.

To mi je bilo hvala za sve što sam učinio za njih. 

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda“