Beli kit

Rejmon se probudio u zoru. Ponovo je sanjao isti san. Ogromno oko zurilo je u njega kao da je htelo da ga hipnotiše. Teško je disao. U vazduhu je osećao vlagu. Mansarda na kojoj je živeo nalazila se u kvartu Morningsajd Hajts i bila je u neposrednoj blizini Univerziteta Kolumbija, na kom je završavao studije engleskog jezika i književnosti. Rejmon se posvetio izučavanju engleske renesansne književnosti koja nije uključivala velikog Vilija, kako je on nazivao Šekspira. Smatrao je da se Šekspirom bave manje-više svi, a on je želeo da skrene pažnju na njegove savremenike. Prve dve godine od kada se doselio iz Baltimora živeo je u univerzitetskom kampusu, ali onda je odlučio da iznajmi stan jer mu studentski život i cimeri s kojima je delio sobu nisu omogućavali neophodan mir. Mansarda je bila idealno pozicionirana i mogao je da stigne do fakulteta za svega desetak minuta. Uz to, u njenoj neposrednoj blizini nalazila se i mala biblioteka, gde je mogao nesmetano da radi. Biblioteka mu je naročito odgovarala zbog jedne pogodnosti koja mu je bila preko potrebna: radila je i noću.

Međutim, mansarda je imala i svoje nedostatke. Prozori su loše dihtovali i na zidovima je počela da se hvata plesan. Kada se na ovo požalio vlasniku zgrade, ovaj mu je umesto popravke ponudio nižu kiriju. Rejmon je ponudu oberučke prihvatio. Umesto da od oca traži više novca za kupovinu knjiga, sada je mogao da ih kupuje od kapitala koji mu je preostajao nakon plaćanja rente. Tog jutra primetio je i baricu koja se stvorila na podu pred vratima kuhinje. Poslednjih dana lilo je kao iz kabla. Izvadio je iz kredenca jednu oveću šerpu i postavio je tamo gde je dotrajali krov propuštao vodu u njegovu sobu. Umio se i obukao, uzeo veliki crni kišobran kupljen u Londonu prošle godine i izašao na ulice Gornjeg Menhetna.

Kao i obično, u maloj gostionici na ćošku naručio je omlet. Dok je čekao da mu donesu doručak, pio je kafu i razmišljao o noćnoj mori koja ga je proganjala već nekoliko nedelja. Pokušavao je da se seti kada je tačno prvi put sanjao to ogromno oko, ali mu nije polazilo za rukom. Analizirao je šta to oko predstavlja i jedino što mu je padalo na pamet bilo je Odinovo oko, koje je nordijski vrhovni bog sebi izvadio kako bi se mogao napiti vode sa Mimirovog izvora mudrosti. Međutim, ovo oko je bilo drugačije. Bio je uveren da ono ne pripada ni čoveku ni bogu. A opet, način na koji je zurilo u njega bio je bizarno inteligentan. S druge strane, u ovih nekoliko nedelja, kad god bi spavao preko dana, užasnog sna nije bilo. Tog jutra, za doručkom, doneo je odluku da izvrši mali eksperiment. Od danas, kada završi obaveze na fakultetu, leći će u krevet i spavati do mraka. Zatim će ustati i posvetiti se pisanju rada o renesansnoj književnosti. Ako se mora bude javljala i tokom dnevnog spavanja, potražiće pomoć stručnjaka. Njujork je poslednjih godina postao glavno američko okupljalište sledbenika austrijskog doktora za dušu – Sigmunda Frojda.

Baš u trenutku kada mu je konobar doneo omlet, Rejmonov pogled se susreo s pogledom Indijanca koji je kraj ulaza prodavao duvan. Za razliku od onih što su na glavi imali veliku perjanicu i na taj način se uklapali u stereotip koji su belci sa istoka imali o Indijancima, ovome je glava bila obrijana i krasio ju je samo jedan kratak rep kose na potiljku. Uz to, lice mu je bilo prekriveno tetovažama. Rejmon ustade i priđe mu.

– Kupio bih ove kubanske. – reče i pokaza na elegantne ručno motane cigare koje je Indijanac držao na najistaknutijem mestu.

– Sedamdeset centi. – odgovori ovaj i pruži mu metalnu kutiju sa deset komada.

Rejmon izvadi novčanik i izbroja traženi iznos, pažljivo zagledajući pritom tetovirano lice Indijanca. Kao dečak je sa stricem proučavao indijanska plemena Severne Amerike i smatrao je sebe priličnim stručnjakom za to. Međutim, nikako nije uspevao da odredi kom plemenu pripada ovaj čovek.

Pošto je pojeo omlet, uredno je platio račun i krenuo ka izlazu. Ponovo je prošao kraj Indijanca i na njegovoj nadlanici ugledao još jednu tetovažu. Bilo je to neobično zakrivljeno koplje. Dok je hodao ka zgradi Univerziteta, pitao se gde je već video takvo koplje. Nije mogao da se seti. Na predavanjima je bio potpuno odsutan, što nije promaklo njegovom profesoru američke književnosti. Zamolio ga je da ostane posle predavanja.

– Da li je sve u redu, mladiću?

– Da...zbog čega me to pitate? – Rejmon je bio zbunjen.

– Čini mi se kao da niste prisutni duhom.

– Sve je u redu. Samo u poslednje vreme lošije spavam.

– Da, da...razumem. Nadam se da to neće uticati na vaš rad o Hotornu.

– Ne brinite – nasmejao se Rejmon – sve će biti uredno završeno u roku.

Dok je išao ka svojoj mansardi, već je bio pospan. U fakultetskoj menzi je posle predavanja pojeo dve bavarske kobasice s kiselim kupusom i osećao je kako mu pritisak pada. Jedva je čekao da se zavuče u krevet i proveri svoju teoriju. Bilo je tri sata kada se popeo u stan. Zaspao je posle nekoliko minuta. San mu je bio dubok i težak. Kada se probudio, časovnik iznad vrata pokazivao je devet i dvadeset. Nije sanjao ništa. Bio je odmoran i oran za rad. Obukao se i zaputio ka biblioteci. Dok je spavao, kiša je prestala. Prošao je pored zgrade carinarnice i skrenuo u sporednu ulicu. Ubrzo se našao pred vratima biblioteke. Ušao je u zgradu i ostavio kišobran i kaput na garderobi. Prošao je kroz velika dvokrilna vrata i obreo se u velikoj sali. Odmah kraj ulaza bio je sto za kojim je sedeo stari bibliotekar. Rejmon se već upoznao sa gospodinom Lukfordom, pa je prišao stolu i srdačno ispružio ruku.

– Otkud vi ovako kasno, mladi gospodine? – upitao je Lukford dok mu je stezao ruku.

– Zaključio sam da mi više prija da radim noću, a činjenica da vi radite non-stop, ide na ruku ovom mom naumu.

– I vi ste, dakle, noćna ptica kao i ja. Samo, ja sam to postao s godinama. – nasmejao se starac.

– Mene ovo drži poslednjih nekoliko sedmica. Pretpostavljam da je u pitanju pojava prolaznog karaktera. U svakom slučaju, rešio sam da sledećih nekoliko dana radim noću. – veselo odgovori Rejmon, kome je stari Lukford od prvog trenutka bio simpatičan.

– Biće mi zadovoljstvo da se viđamo sledećih noći, gospodine Rejmone. Koje knjige vam trebaju večeras?

– Za početak će mi biti potrebno ovih osam knjiga. – reče Rejmon i pruži spisak Lukfordu.

– U redu. Pođite za mnom. – reče bibliotekar i krenu ka policama. Rejmon ga je pratio u stopu.

Uzevši knjige, Lukford ga je smestio za mali usamljeni sto u neposrednoj blizini polica na kojima se nalazila renesansna književnost. Odatle je mogao da i sam uzme ono što mu zatreba. Nekoliko sati je radio u miru, a onda se lampa na njegovom stolu ugasila. Pomislio je da je pregorela sijalica, ali je mahinalno pritisnuo dugme za paljenje i lampa je ponovo zasvetlela. Malo se zbunio zbog ovoga, ali nije mu pridao neku naročitu važnost. Oko tri časa izjutra začuo se tresak. Nekoliko knjiga je palo s police na kojoj se nalazila američka književnost. Ustao je, pokupio knjige s poda i stavio ih na mesto. Dok se vraćao ka svom stolu, lampa se ponovo ugasila. Prostorija je bila u potpunom mraku. Sačekao je da mu se oči priviknu na tamu a onda po sećanju krenuo ka stolu, vodeći računa da ne obori neku policu s knjigama. Napipao je taster za paljenje i ponovo upalio lampu. Prvi put Rejmon je osetio jezu. Krenuo je ka Lukfordovom stolu, kraj ulaza u veliku salu. Njegova lampa je bila ugašena ali je, zahvaljujući uličnoj svetlosti koja je dopirala kroz veliki prozor, ugledao starca kako drema oslonjen na ruke. Rešio je da ga ne budi.

Bilo je pet sati ujutro kada je Rejmon odlučio da krene kući. Lukford je bio budan, a na njegovom stolu se pušila šolja vruće kafe. Razmišljao je da li da mu ispriča o noćašnjim događajima ali je ipak odustao. Nije ga tako dobro poznavao i plašio se da bibliotekar ne pomisli kako je ćaknut. Lukford ga je ponudio kafom i Rejmon ju je rado prihvatio. Proveli su pola sata u neobaveznom razgovoru, a onda je mladić izašao na puste njujorške ulice. Maglovito jutro je činilo da grad izgleda pomalo sablasno. Nazirala se tek poneka ljudska silueta. Međutim, on nije krenuo ka svojoj mansardi. Potpuno neobjašnjivo, put ga je odveo do luke. U daljini, kroz maglu, nazirao se Kip slobode. Lučki radnici su utovarivali robu na brodove. Seo je na jedan dok i zapalio cigaru. U tom trenutku pažnju mu je privukla prilika čoveka koji je sedeo na susednom doku, udaljenom dvadesetak metara od njega, i pušio neobičnu starinsku lulu. Osim ove lule na čoveku je bilo neobično još nešto. Njegova odeća kao da nije pripadala ovom vremenu. U Njujorku su se i dalje mogli videti ljudi obučeni po modi iz druge polovine XIX veka, ali to su uglavnom bili starci. Ovaj čovek, međutim, nije imao više od dvadeset pet godina. U tom trenutku začu se brodska sirena i Rejmon se okrenu na drugu stranu da pogleda veliki parobrod koji je uplovljavao u luku. Kada se ponovo okrenuo ka neobičnom mladiću, njega više nije bilo. Rejmon ostade na obali dovoljno dugo da popuši cigaru i vidi kako je sunce rasteralo maglu. Zatim pođe do gostionice u kojoj je doručkovao. Ovog jutra nije bilo čudnog Indijanca.

Nakratko je svratio do mansarde da se umije i presvuče, a zatim krenuo na fakultet. Po završetku predavanja otišao je na ručak koji je za njega postao večera i vratio se u stan. Dok je ležao u krevetu razmišljao je o neobičnim događajima od prethodne noći. Ubrzo je zaspao. Spavao je dobro i bez neobičnih snova.

Sledećih nekoliko nedelja je u potpunosti prihvatio novi ritam. Večera mu je postala doručak, doručak ručak, a ručak večera. Gospodin Lukford se već navikao na mladog Vivera i njih dvojica su sve češće i duže ćaskala prilikom dolaska ili odlaska iz biblioteke. Neobični zvuci, padanje knjiga i gašenje svetla su se ponavljali gotovo svake noći. Desetak dana kasnije, posle još jedne bučne noći u biblioteci, Rejmon se konačno usudio da sve ispriča Lukfordu. Pošto je, vrlo oprezno, ispričao razblaženu verziju onoga čemu je prisustvovao u biblioteci, Rejmon je bio zatečen odgovorom.

– Dakle, gospodine Viveru, upoznali ste starog Hermana. – nasmejao se bibliotekar.

– Molim? – zbunio se Rejmon.

– Vidim da ste zbunjeni, Rejmone. Ispričaću vam jednu priču. Počeo sam da radim u ovoj biblioteci početkom osamdesetih godina prošlog veka. Tada još nisam nosio ove naočare, a moji brkovi i kosa nisu bili beli. Već posle nekoliko dana primetio sam, a bilo bi neverovatno da nisam, jednog veoma bučnog starijeg gospodina, proćelavog, sa dugom bradom, koji je radio u obližnjoj carinarnici. Taj gospodin je uvek dolazio posle posla, sedeo satima, listao razne knjige i pušio nekakav smrdljiv duvan. Uz to, stalno je mislio naglas, pa smo ga ja i stariji kolega neprestano molili da bude tiši, zbog drugih čitalaca. Naše molbe je ignorisao, a nisam ga nikada video nasmejanog. Bio je to jedan neprijatan šezdesetogodišnjak. Ne sećam se njegovog prezimena, ali znam da se zvao Herman.

– I? Šta se onda dogodilo? – Rejmon je želeo da čuje celu priču.

– Desilo se to da je Herman umro. Bilo je to negde početkom devedesetih, pre nepunih dvadeset godina. I onda, posle izvesnog vremena, počele su da se događaju čudne stvari. Prvom prilikom kada je jedan čovek, nekoliko nedelja posle Hermanove smrti, proveo noć u biblioteci na Hermanovoj stolici, počele su da padaju knjige sa polica, da se gasi svetlo, da se otvaraju fioke i slične stvari. Naravno, u početku smo se svi plašili, ali budući da se ništa značajnije od toga nije događalo, s vremenom smo se opustili. Uz to, neobične stvari se nisu uvek događale. Neko bi noćima sedeo na Hermanovoj stolici i proučavao ono što ga zanima, a da se ništa ne bi dogodilo. Posle nekoliko godina smo našeg bibliotečkog duha nazvali Herman.

– A zbog čega ste sve to povezali s njim?

– Zbog toga što je on uvek sedeo za tim istim stolom za kojim i vi sada sedite. – nasmejao se Lukford – Mada, dugo ga nije bilo. Zato vam ništa nisam ni rekao kada ste počeli da dolazite noću.

– Zanimljivo... I nikada vam nije palo na pamet da se malo više raspitate o njemu? Činjenica da je radio u...to je ona carinarnica pored koje prolazim uvek kada dolazim kod vas?

– Da. Baš ta. – odgovori Lukford.

– Dakle, da se vratim na temu, nije vam palo na pamet da se raspitate? – nastavio je Rejmon.

– Ne. A to je najverovatnije zato što mi je taj čovek bio jako antipatičan. Sramota me je da priznam, ali činjenica da je umro nije me rastužila – Rejmon primeti da su se Lukfordu obrazi blago zarumeneli.

– Razumem vas, Lukforde. Nema potrebe da vam bude neprijatno. A sada, pretpostavljam da u carinarnici još ima ljudi koji su radili s njim?

– Nema. Odeljenje u kojem je on radio premešteno je na drugu lokaciju nekoliko godina posle njegove smrti. To znam pouzdano jer je tada carinarnica kompletno preuređena i više nismo videli nikoga od starih službenika. Ako baš želite da saznate nešto o njemu, trebalo bi da odete u glavnu carinarnicu u luci.

– Da...shvatam. Hvala vam, gospodine. Ako budem imao vremena, raspitaću se tamo. – reče Rejmon i zamišljeno pogleda kroz prozor u pravcu njujorške luke.

Tog jutra se ponovo zaputio ka luci. Međutim, carinarnica je bila zatvorena. Zbunio se jer je mislio da ustanove tog tipa rade neprekidno. Rešio je da malo pričeka i vidi da li će se neko pojaviti. Nebo je bilo ružičasto i Rejmon je razgledao brodove ukotvljene u luci. Pogledom je prelazio od jednog do drugog parobroda i brojao dimnjake. Onda je u daljini ugledao brod koji se približavao sa pučine. Zbunilo ga je to što se iznad broda ne vidi dim. A onda je začkiljio i shvatio da u pitanju nije parobrod već kliper sa četiri jarbola. Starinske jedrenjake iz prve polovine prošlog veka je do tada viđao samo na slikama. Pratio ga je pogledom dok nije nestao iza jednog velikog broda. S nestrpljenjem je iščekivao da se opet pojavi. Ali to se ni posle nekoliko minuta nije dogodilo. Rejmon je krenuo ka suprotnom doku, odakle je trebalo da ima pogled na prednji deo parobroda koji je zaklonio njegovu metu. Došavši tamo, jasno je video pramac i natpis sa imenom parobroda – Hedebi. Međutim, njegovog klipera nigde nije bilo. Izgledalo je kao da je nestao. Ponovo je otišao do carinarnice u nadi da se neko pojavio. I dalje je bila zatvorena.

Tog dana Rejmon je loše spavao. Probudio se već u pet po podne i shvatio da od nastavka spavanja neće biti ništa. Skuvao je sebi veliku šolju kafe i već oko šest bio je u biblioteci. Lukford još nije bio stigao na posao. Planirao je da te noći uradi seminarski rad iz američke književnosti. Uzeo je Enciklopediju američke književnosti i pronašao Natanijela Hotorna, o kom je trebalo da napiše rad. Išlo mu je glatko, jer Rejmon je oduvek bio knjiški moljac, kako je to njegov ujak govorio, i savršeno se snalazio među knjigama. A onda, oko ponoći, glava mu je klonula. Zaspao je. I tada je ponovo sanjao svoj san.

Ogromno oko ga je gledalo, a on je shvatio da se nalazi u vodi. Nije mu bilo jasno kako može da diše. Rukama je otplivao unazad i video da džinovsko oko pripada nečemu ogromnom i belom. Stvorenje je imalo neobične ožiljke na glavi. Utom ga je probudio tresak. U snu je odgurnuo knjigu sa stola. Debela knjižurina od skoro hiljadu strana tresnula je na pod i prekinula njegovu noćnu moru. Podigao ju je gore i otvorio. Ponovo je otvorio stranice sa Hotornovom biografijom i sagnuo se da pronađe olovku koja je takođe pala na zemlju. Začuo je listanje knjige. Pogledao je ka njoj i shvatio da se stranice same okreću. U tom trenutku je nestalo svetla, a pre nego što je uspeo da ponovo upali lampu knjige su popadale s polica. Ovog puta to nisu bile dve-tri knjige kao ranije, već ceo red. Buka je probudila Lukforda, koji je dremao za svojim stolom, i stari bibliotekar je baterijskom lampom osvetlio prostoriju.

– Šta se događa? – upitao je Rejmona.

– Ne znam. Ovako nikada nije bilo. – odgovorio je Rejmon.

Zajedno su prišli polici s koje su popadale sve knjige. Zapravo ne sve. Jedna debela knjiga je i dalje stajala nepomično. Počeli su da podižu razbacane naslove i da ih vraćaju na mesto, ali čim bi vratili neku knjigu, ona bi ponovo pala na pod.

– Stari Herman je noćas baš u elementu. – reče Lukford, iz čijeg glasa je nestalo onog spokoja kojim je odisao dok je jutros pričao o duhu.

U tom trenutku su ponovo začuli tresak iz pravca stola. Enciklopedija je pala na pod i stranice su počele same da se okreću. Njih dvojica joj priđoše baš u trenutku kada se listanje zaustavilo. Rejmon pogleda u knjigu. Bila je otvorena na slovu M. U tom trenutku onih nekoliko knjiga koje su uspeli da vrate na policu padoše ponovo. Rejmon bukvalno otrča do police i vide da je na njoj ponovo samo jedna knjiga. Uzeo ju je u ruke i pogledao. Na naslovnoj strani je pisalo: „Herman Melvil – Mobi Dik”. S knjigom u ruci prišao je Lukfordu, koji je podigao enciklopediju na sto i proučavao stranicu na kojoj je bila otvorena. Onda je podigao oči i prstom uprtim u sredinu stranice pogledao Rejmona. S druge strane, mladić mu je pružao knjigu koju je držao u ruci. Bibliotekar uze knjigu iz Rejmonovih ruku i počeša se po glavi. Mladić pak pogleda stranicu na mestu koje mu je Lukford pokazao. Tu je stajao kratak tekst.

„Herman Melvil (1819–1891) – književnik, rođen i umro u Njujorku. Pisanjem se počeo baviti četrdesetih godina XIX veka. Najpoznatija dela: Tajpi, Omu, Mardi, Pisar Bartlbi, Mobi Dik, Benito Sereno.”

– Ja nikada nisam čuo za ovog pisca. – zbunjeno reče Lukford.

– Ni ja. – odgovori Rejmon.

– To je, dakle, stari Herman. – reče Lukford dok je sukao levi brk.

Rejmon uze knjigu iz Lukfordovih ruku, stavi je na sto i poče da čita.

Herman Melvil - crtež Svetlana Seferovic.