Cimerka

Utrčala je u sobu sva izbezumljena.

"Šta se desilo?", upitah.

"Dao mi je pola sata da razmislim.", reče i poče da hoda po sobi.

"Hoćeš kafu?”, upita je njena cimerka, moja koleginica sa fakulteta.

"Neću.", odgovori i zapali cigaretu.

Kroz otvorena vrata terase čula se muzika. Dam, dam,  dum, dum ... Ustao sam i pogledao. Ispod je bio parkiran crni mercedes.

"Ne izlazi na terasu!", viknu.

Vratih se i sedoh za sto gde smo koleginica i ja dovršavali grafički rad iz projektovanja nameštaja.

Hodala je gore-dole pušeći cigaretu. Štiklice su lupale po parketu studentske sobe. Pratio sam je krajičkom oka. Crna mini suknja, izražen dekolte, plava farbana kosa, jaka šminka. Cimerka moje koleginice. Prva godina Više turističke škole.

"Šta hoće od tebe?", upita je koleginica.

"Da se zabavljamo."

"Je l’ ti se sviđa?"

"Ne znam."

"Ko je on?"

"Upoznala sam ga neko veče na splavu. Stariji je. Ima džakuzi u stanu."

"Ne znam šta da ti kažem...", reče koleginica.

Dam, dam, dum, dum …, čulo se.

Šetala je još par minuta po sobi, bacala pogled kroz prozor, zatim uze torbicu koju je ranije ostavila na krevet, pogleda u našem pravcu i odlučno reče: "Idem". Otvori vrata i izađe. Zvuk, proizveden udarom njenih potpetica u pod, odzvanjao je hodnikom.

Pogledasmo se, slegosmo ramenima uz blagi osmeh i nastavismo dovršavati crtež.

Autor Milan Neđić