Čudovište

Nije to bilo buđenje, bio je to smak sveta. Mog sveta kome je Anđela bila središte, gravitaciona sila oko koje se vrti čitava vasiona. Čim sam otvorio oči, taj moj svet iščezao je kao da nikad nije ni postojao. Umesto moje skromne i, iz današnje perspektive gledano, u najvećoj meri bezbrižne mladalačke svakodnevnice, došao je račun za naplatu. Račun za ono sranje koje sam napravio ne znajući šta činim, a koje će sad skupo da me košta.  

Šutnuti u glavu nemoćnog čilca sklupčanog na zemlji, koji cvili i traži pomoć, junaštvo je kakvom zbilja nema ravna! Šta god da ti je zgrešio. Taman i da ti je „overio“ žensku i uzduž i popreko.   

Tog jutra, žandari su grunuli u moju sobu kao besni psi i bukvalno me izneli odatle kao vreću. Nije im padalo na pamet da pitaju za dopuštenje da uđu, ni mene ni moje zblanute roditelje, koji su, onako bunovni, zakukali na sav glas kao da su ovi došli da mi presude na licu mesta. Tras! kroz zatvorena vrata i gotovo. Tako postupa narodna vlast. Slikaj se ti posle i sâm popravljaj štetu domaćine. Boli murjane stojko kako to izgleda u tvojim očima i u očima drugih. Kako je to video naš komšiluk, recimo, koji se upravo bio spremao za posao. Počastili su ga nezaboravnom predstavom čiji će svaki, pa i najsitniji detaljčić, idući od usta do usta, za nekoliko dana obigrati bezmalo pola Zemuna. U najmanju ruku kao da je konačno dolijao najozaglašeniji terorista na kugli zemaljskoj! Kao da je ovaj klinja, koji tek što je počeo da upoznaje pravo lice sveta, vođa Crvenih brigada, Koza Nostre, Irske Republikanske Armije i Baskijskih separatista! Tako to valjda mora po žandarskim pravilima službe. Naređenje – izvršenje. U njihovim očima smo valjda svi prestupnici isti dok se ne dokaže suprotno. Nije njihovo da misle, nego da hapse.

Smrdljiva marica, pa pravac još smrdljivija policijska stanica. Deložirali su me u zloglasni dvadeset deveti, van svake sumnje najomraženiju zgradu u gradu.

Nije bilo dobrodošlice. Kada se marica konačno zaustavila pred široko i preteći razjapljenim čeljustima predvorja policijskog pakla, kako su to moje još neotrežnjene oči u magnovenju videle, izbaciše me napolje iz vozila opet kao vreću. Dve planine me onda podigoše i uneše unutra, pravo u to grotlo, kao da nose nekakvu kladu u rukamu a ne biće od krvi i mesa, ljudsko biće koje ima svoje ime i prezime, i svoj personalitet.

Prostorija u kojoj su me uneli bila je u suterenu ili u podrumu, ne znam tačno. Bila je smrdljiva, vlažna i neprovetrena. Zaudaralo je na znoj, kanalizaciju i jeftin duvan, ni prići onom kojim smo se mi trovali kao prava gospoda; kod nas je bilo ili Marlboro ili ništa, kao da nam je ćaća Rokfeler. Tu su me posadili na nekakvu rasklimatanu drvenu stoličicu na kojoj nije bilo pomeranja, činilo mi se da je sasvim svejedno na koju stranu da se mrdnem, makar i pola milimetra, da ću istog trena zavšiti na patosu. To im je valjda neka žandarska fora, provalio sam to kasnije, da ti bez kapi znoja ubiju samopouzdanje već na prvom koraku. Čovek bez čvrstog oslonca je zapravo nula od čoveka, a takve ljdske nule su poželjan materijal za policijsku obradu. 

Sedeo sam i čekao, a njih nekoliko sjatilo se oko mene kao da igra bela mečka. Islednici, a nisu mi nimalo ličili na policajce. Izgledali su mi više nekako kao klošari. Ili kao barabe. Tako su se i ponašali, bahato i primitivno. Svaka druga reč psovka, pa fljus šlajmaricu na pod, čim im nešto nije po volji. Bilo ih je trojica. Dvojica onako starijih, kao moj Obrad otprilike i jedan nešto mlađi. Obletali su oko mene neko vreme i merkali me, sve onako, kako da kažem, kao da bi najradije da me pošteno izlemaju i da me onda proglase ludim, da mi niko ne poveruje da sam dobio batine. Eto, tako su me gledali jedno petnestak minuta a onda, konačno, pređoše na stvar. 

Prvi mi se obratio postarijih, ćelavi ljigavac, i to kreveljeći mi se u facu. Ne znam zašto, ali čim sam ga video bio mi je odvratan, valjda zbog podmuklih lisičjih očiju kakve ni kurve sa štajge danas nemaju.

– Sad nam lepo ispričaj zašto si sinoć žvajznuo onog matorca u lobanju i dobićeš pravo na advokata – rekao je i upiljio se u mene, podigavši značajno desnu obrvu kao ona veštica Aleksis iz Dinastije. 

Zašto sam ga žvajznuo u lobanju? Ni sâm nisam znao zašto, šta onda da mu kažem? – pitao sam se.

– Poludeo sam, eto zašto – rekoh. – Nemam drugo šta da kažem.

– Da si poludeo, to znamo, ali nas zanima zašto si poludeo. Šta da unesemo u ovaj zapisnik ovde.

Podigao je nekakav list papira, pa ga vratio na sto.

 – Od toga šta ćeš reći zavisi koliko ćeš godina robije da dobiješ, pa ti vidi – opet će on.

Koliko godina robije da dobijem? Zašto? Zato što sam oborio onog matorog krelca i šutnuo ga u čelepenku? To mi je tek prvi prestup u životu, u najgorem slučaju mogu da dobijem nekoliko meseci uslovno. Da li se to ovaj Kodžak šali sa mnom? – od sve muke zapitah se. – Ili su to, možda, neke pandurske fore? Od onih što sam ih nebrojeno puta već gledao u filmovima.

No, nisam imao kud, pošto sam im dopao šaka, znao sam da sa njima moram da sarađujem, ovako ili onako. Ali šta da im kažem? Zašto sam ga šutnuo?

– Moraš imati neki razlog. Sigurno nisi tek tako, iz čista mira nasrnuo na njega. Bolje reci da ne trošimo vreme džabe.

Umešao se onda onaj drugi, uljudnim tonom. Biće od one sorte tzv. dobrih cajkana.

– Znamo mi dobro da ti nisi loš omladinac, problem i izgrednik, i da si iz dobre porodice –  nastavi on. – Hoćemo samo da znamo šta se tačno dogodilo. Žabac i Hamlet su kolegama već ispričali poprilično toga.

U jebote, pa i njih su digli! Da, to i jeste logično. I oni su sto-posto već istrtljali sve što znaju. Naročito Žabac mora da je pustio jezičinu. Onda je i više nego glupo da ih ja ovde farbam i bez mene će bez po muke doznati sve što ih zanima... I ne zove se Hamlet nego Šekspir jebem vas šuntave! – razmišljao sam.

– Šekspir valjda – rekoh. – Ja tog vašeg Hamleta nisam imao čast da... 

– Ne seri! Znamo da je Šekspir – opet će onaj ćelavi. – Sigurno nije neki fudbaler ili bokser. Gimnazijalci ste vi, načitan svet, svi ste budući glumci ili političari, ili neke druge jajare, mamice vam ga nabutkam. Ti si Tihi, misliš da to ne znamo? Mora da su ti tatko i mama mnogo voleli Otpisane?

Možda su tebi tatko i mama prilepili nadimak, meni nisu  – umalo da mu kažem. –  U Zemunu nije takav običaj.

– Ma jok! Koga još briga za Otpisane? Mama je volela da gleda Kasandru a tatko Poroke Majamija.  

– Eto vidiš. Nisi ti tako glupav kao što izgledaš. Hajde, reci šta ti je bilo? Što si onako krvnički odalamio matorog?

– Pomračila mi se svest – rekoh onda. – Bio sam pijan kao dupe i nisam znao šta radim. Utripovao sam da je taj matori krivac što se Anđela i ja više ne viđamo i hteo sam da mu to naplatim. Zato sam ga šutnuo. Nisam hteo da mu naudim. Samo sam ga šutnuo...

Po njihovim upitnim pogledima shvatio sam u trenutku da nisu imali pojma ko je Anđela, ali već je bilo kasno. Nisam više mogao korak nazad, nasamarili su me. Onda sam nevešto pokušao da spasem što se spasti može.

– Mislim da sam ga zato udario, mada nisam siguran. Pre bih rekao da to nisam bio ja, da ga je zveknulo neko čudovište, neki hibrid mene i nekoga drugog za koga nisam ni znao da postoji u meni... 

– Opiši nam tvoju vezu sa Anđelom. U kratkim crtama, bez detalja, ako ti je neprijatno –opet će onaj fini.    

Šta je tu je, morao sam nešto da kažem. Rekao sam im da smo se nas dvoje upoznali tu u kraju i da smo nedavno počeli da se zabavljamo, a Biblije i onaj dom smaračine sam izegao da pomenem; ako saznaju, saznaju. Onda da ona živi u toj zgradi ispred koje smo se sinoć nas trojica obreli u prolazu, jer smo se tuda vraćali kući sa pijanke. Te da sam doznao kako ona ima nešto sa tim matorim i da joj on iz nekog razloga brani da se viđa sa mnom. Kada sam ga ugledao tamo, krv mi je ljluljnula u glavu i morao sam da ga opaučim, inače bih crkô na licu mesta.

– Mada, opet vam kažem – rekoh na kraju – pre bih rekao da to nisam bio ja, da ga je odalamio...

– Aha, sad shvatam. Bili ste ljubomorni na njega i zato ste ga onako raspizdili udruženim snagama, ti i to tvoje čudovište! Ono komandovalo glavom, a ti ga cepio nogom, to hoćeš da kažeš?

– Tako nekako!

– Samo to, mladiću, ne menja mnogo stvari. I da si ga pertlom lupio, pertla je opet tvoja. Nego, pošto smo se lepo upoznali, hajde sad potpiši ovde.

Tutnuše mi pod nos onaj list papira na kome su u međuvremenu nešto nažvrljali, odnosno što je nažvrljao onaj treći što ni reč nije rekao, samo je ćutao i hvatao beleške, a to što je nahvatao bila je zapravo moja izjava, to sam onda shvatio. I ja tu svoju izjavu bez razmišljanja potpisah, vratih im potom olovku, a papir su sami uzeli.

– Videćemo se opet kasnije. Obećavamo ti...

Rekoše uglas i ostaviše me tamo samog. 

Na moju nesreću, kod njih ne važi ono obećanje ludom radovanje. Videli smo se ne jednom, već najmanje dvadest puta toga dana. Cedili su iz mene reč po reč sve dok nisu sklopili potpun mozaik događaja i mogli da rasvetle uistinu sve, hronološkim redom onako kako se šta odigralo. Nema šta, premda ih ceo Beograd mrzi iz dna duše, ti ljudi maestralno rade svoj posao. Izvukli su iz nas trojice sve, a nisu nas ni pipnuli takoreći. Samo mi je onaj najmlađi što je sve vreme ćutao i hvatao beleške, sestru li mu jebem žandarsku, jednom u prolazu zavalio ćušku iza ušiju.

– Da si je bar karao, pa da te čovek razume! – procedio je potom kroz zube i produžio dalje.

Mamicu mu njegovu glupu, pandursku, on mi se pa razume u karanje...

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda”